Na sahrani Mome Kapora Zagreb je predstavljao Igor Mandić, onaj Zagreb koji je voleo Kapora i koji mu nije zamerio na odluci da bude ono što jeste

Bio je petak, peti dan meseca marta, ove godine. Košava je raznosila krupne pahulje snega po širokim novobeogradskim bulevarima i malim, uskim uličicama Vračara, Dorćola, Palilule… Vejao je sneg i gore na Čuburi, po dvorištima iza čijih nakrivljenih i rastočenih drvenih ograda još uvek živi onaj Beograd koji niko nikada nije opisivao sa toliko osećaja za detalj kao Momo Kapor. I drugi su prolazili kroz ta dvorišta, umivali se na česmama koje u danima, kao što je bio taj petak, košava zamrzne i pretvori u skulpturu, sedeli ispod rascvetalih lipa i slušali zujanje pčela iznad glave, ali samo je Kapor mogao rečima da naslika takva dvorišta bolje nego kičicom, bolje nego iko pre njega i, plašim se, niko tako kao on u godinama koje nas čekaju.

RASTALI SE ZAUVEK A tog petka sahranjivali smo Moma Kapora. Nas nekoliko stotina. Beograd je – hoću da verujem zbog hladnoće, snega i košave – ostao u toplim stanovima čekajući da im mali ekrani pokažu kako je izgledalo poslednje putovanje velikog pisca, slikara i novinara. Jedan Momov prijatelj je rekao: Da ga sahranjujemo u Zagrebu došlo bi više ljudi. U Banjoj Luci bi sahrana Moma Kapora okupila bar 50 hiljada duša, dodao je neko iza leđa. Ali, to je Beograd, grad koji je Momo Kapor poznavao i razumeo bolje nego svi drugi, grad čiji će stari krovovi, dvorišta sa ružama i božurom pred kućicama, mansarde na čijim se prozorima gnezde golubovi, topole na obalama Save, drvoredi divljeg kestena, čamci potonuli na Adi i mali za grad nepostojeći ljudi, zauvek ostati da žive u romanima, pričama i esejima Moma Kapora.
Neki od tih ljudi, osedeli, smežuranih lica, u starim zimskim kaputima i jaknama kupljenim na buvljoj pijaci, došli su da se poklone Kaporu i isprate ga u poslednjoj šetnji. Nekoliko zanosnih beogradskih lepotica, čija su tela i lica dalekih pedesetih i šezdesetih krasila Knez Mihailovu i mamila uzdahe Beograđana i onih koji su u Beograd navraćali, došle su tog vetrovitog i snežnog petog marta na Novo groblje, sa ružom u ruci, da se oproste od onog koji je njihovu davno ocvalu lepotu, sačuvao u svojim zapisima o Beogradu. U koloni iza kovčega sa telom Moma Kapora koračao je i jedan visok čovek, sa velikim crnim šeširom u ruci; Igor Mandić, predstavnik Zagreba na sahrani Moma Kapora. Onog Zagreba koji je Moma, nekada davno, slavio i voleo, i koji mu je kasnije priznao pravo da bude ono što jeste.

A rastali su se, zauvek, Zagreb i Kapor, u strašnim danima devedesetih, danima koji još zaudaraju na mržnju i povremeno, u Zagrebu i šire, pomaljaju iz mraka svoje odvrtano, krastavo lice. Kapor nije mogao da razume, i to je kod nekih Hrvata njegov najveći greh, zbog čega je Hrvatska ponovo kao i 1941. godine, izabrala ustaštvo i mržnju. I to im je rekao.

Više u 105. broju magazina “Pečat”