Slobodan Milošević uvek je ukazivao na dva važna elementa koja utiču na njegovo zdravlje. Najpre, na nesavladivu količinu raznih dokumenata koja su mu dostavljena od strane tužilaštva, i na nastojanje da se kompromituje i vulgarizuje njegovo zdravstveno stanje

Prestižni američki Univerzitet Indijana (Maurer School of law) u Blumingtonu organizovao je od 18. do 21. februara  naučni skup koji je imao ambiciju da odgovori na niz tema u vezi sa prošlošću i budućnošću Srbije. Na samom skupu raspravljalo se i o suđenju Slobodanu Miloševiću i međunarodnoj krivičnoj pravdi, kao i o političkim i istorijskim aspektima događaja na Balkanu, te posledicama i efektima suočavanja sa prošlošću. Učesnici su imali ambiciju i da razmotre validnost haških dokaza o krivici Srbije, odnosno njihov istorijski i politički značaj…

Skup, organizovan kao konferencija podeljena na nekoliko panela, okupio je brojne goste, profesore sa Jejla, Kolumbije i drugih uglednih univerziteta, eksperte haškog tribunala i haškog tužilaštva, analitičare i istoričare; među učesnicima nalazila su se i dva novinara iz Srbije i advokat Zdenko Tomanović.
Bio je to povod da razgovaramo sa jednim od branilaca Slobodana Miloševića, koji je ekskluzivno za naš list pristao da, između ostalog, obelodani i do sada nedovoljno poznate činjenice u vezi sa usmrćivanjem bivšeg predsednika SRJ u Hagu.

Vi ste se odazvali pozivu i prisustvovali toj konferenciji?

Da. Još ranije sam dostavio svoj rad i pravnu analizu. Taj rad je dostavljen svim učesnicima konferencije, tako da je povodom njega vođena živa diskusija. Naravno, učesnici su raspravljali  i o radovima ostalih učesnika koji su ranije dostavili svoje analize.

Da li možete da nam ukratko izložite suštinu vašeg rada?

Moj rad nije bio ni teorijski, ni naučni. Reč je o tekstu pisanom jezikom prava. U njemu sam izložio kako je izgledala praktična primena pojedinih zagarantovanih prava u sudnici haškog Tribunala. Kada sam došao na Univerzitet Indijana u Blumingtonu, prisutni su iznosili kritike na moj rad, tako da sam u direktnoj raspravi morao da branim svoje teze, odgovaram na brojna pitanja, komentare i primedbe, nastojeći da argumentovano afirmišem svoj stav.

A kakav je bio vaš stav?

Prvi je bio generalni i ticao se suđenja za ratne zločine. Tvrdio sam da danas u svetu uopšte nije moguće fer suđenje za ratni zločin, ako se na njemu primenjuje formula „državni zločin, ali individualna krivica“.

Moj drugi stav odnosio se na samo suđenje Slobodanu Miloševiću. Tu sam istakao nekoliko bitnih momenata:
- da su prava koja su zagarantovana svakom pojedincu, u potpunosti izgubila svoja istinita značenja prilikom suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu;
- da je tužilaštvo uporno pokušavalo da nametne stav po kome je istorijska katastrofa i veličina zločina koji su počinjeni u ime srpskog naroda toliko velika, a Milošević toliko kriv, samo zato što je bio lider srpskog naroda, te da njegova krivica  višestruko nadilazi pojam pravde. Zbog takvog pokušaja su i stvoreni neželjeni efekti i neželjeni rezultati;
- da je Hag najpre prihvatio to što je Srbija ilegalno i nezakonito izručila svog bivšeg predsednika, a potom je nastojao da preko Miloševića uđe i u pitanje kolektivne i političke odgovornosti, i da u sudnici razreši sva sporna pitanja rata u bivšoj Jugoslaviji – i politička, i moralna, i pravna, i istorijska.
- da pokušaj da se na Miloševiću primene radikalno proširene potencijalne individualne krivične odgovornosti, do njenog svođenja na državnu odgovornost – jednostavno nije uspeo.

Zašto tako mislite? Da li je Milošević imao priliku da se izbori za svoja prava?

To su me pitali i na konferenciji, a ja sam i tamo, ali i u samom radu navodio brojne razloge. Najpre, suđenje u Hagu  odvijalo se u ambijentu amnestiranog krivca za rat, jer sud nije imao mandat da sudi za zločine protiv mira na teritoriji bivše Jugoslavije. Dakle, nisu se bavili najvećim zločinom, zločinom protiv mira. Nisu se bavili pitanjem – ko je kriv za rat, i zašto je uopšte došlo do oružanih sukoba. Nije pravedno baviti se humanizacijom najnehumanije stvari na svetu, ratom.

Više u 105. broju magazina “Pečat”

i Internet  portalu www.pecat.co.rs