I ovog februara biće održana još jedna beogradska revija filmova poznata kao FEST. Ovo je godina u kojoj on obeležava četrdeseti rođendan. Jubilej se, ipak, ne slavi. Kriza je. A slavljenik je zaradio prve primetne bore i sede vlasi, ali je i dalje detinjast i zbunjen. Možda je vreme da FEST prestane da liči na autistično prestravljeno derište koje i u četrdesetoj živi sa roditeljima i zavisi od njih

Četiri decenije tokom kojih je održano trideset i osam filmskih festivala u Beogradu trebalo bi da budu veliki zalog za barem nekakav ugled u svetu. FEST, međutim, stoji lošije nego na svom početku. Proizlazi da su sedamdesete, kada je pokrenut, bile i ostale njegove zlatne godine. Osamdesetih je ovaj festival zauvek izgubio kompas, mada, ipak, barem ne potpuno, i svoj ugled, a teške i nedemokratske devedesete su ga skoro potpuno uništile. Spas je stigao sa demokratskim i naprednim dvehiljaditim. Ali, avaj, one su ga potpuno učaurile u palanačku zabavu za ono malo preostalih iskrenih filmofila i mnoštvo prikazivača sebe i svojih prigrabljenih vrednosti u godinama napretka, prosperiteta i oslobađanja od stega neslobodne i nedemokratske prošlosti.
FEST je opstao ali je njegov „koncept“ i dalje onaj iz komunističkog Beograda 1970. godine, s tom razlikom što su u taj komunistički Beograd htele i vrlo rado dolazile najveće zvezde holivudskog i evropskog filma, a u ovaj „oslobođeni“ i kapitalistički dolaze samo oni koji nemaju gde drugde ili koji moraju, a holivudsku zvezdu ćete videti samo na ekranu i na plakatima.

ZIMSKE POMORANDŽE Nije, naravno, sve u zvezdama. Daleko je bitnije da ovaj Festival jednom konačno prestane da bude revija filmova „za sve ukuse“ i da se konačno oko njega okupe ljudi koji će ga ucrtati na mapu sveta i pretvoriti u pravi festival na kojem će autori želeti da prikazuju premijere svojih ostvarenja i da baš na tom mestu započnu promociju onoga što su stvorili. Zamislite, možda čak i da požele da osvoje neku nagradu baš na FEST-u. Čak i ono što je pre nekoliko godina ponuđeno kao surogat ove ideje, takozvani „Bi-tu-Bi“ poslovni ogranak Festivala, na kome su, kako se to prozapadno pomodno kaže vršeni „pičinzi“ (nadmetanja za novčana sredstva za snimanje „novih projekata“) između prevashodno balkanskih autora, ove godine je izostalo – „jer je ekonomska kriza“. FEST će opet biti proširena verzija Sinemanije u kombinaciji za Festivalom autorskog filma koji, inače, uvek sledi ubrzo posle njegovog završetka pa koncepcijska zavrzlama postaje još veća. Dosadni i ziheraški koncept zvani „Festival festivala“, sa infantilnim naslovima „programskih celina“ (ove godine imamo čak i „Zimske pomorandže“!), natrpaće u dve dvorane (obavezni Sava centar i „kultni“ Kulturni centar) šezdesetak filmova. Muzej kinoteke će uz neke od njihovih repriza obeležiti jubilej projekcijama filmova koji su otvarali prethodne festivale. Ohrabrujuće. I dalje, dakle, bez želje da se bude originalan i atraktivan, drugačiji i agresivniji i ovaj FEST, koji sloganom ohrabruje (publiku ili sebe?), nastaviće starim putem kojim se odavno tapka u magli i nikuda ne stiže. Osim, naravno, do naredne-iste revije tuđih koncepcija i programa.

Više u 102. broju magazina “Pečat”