O ekonomskoj krizi, položaju domaćih proizvođača, privrednom ambijentu u Srbiji, poslovanju Hemofarma, te tajni uspeha kompanije koja je prokrčila sebi put kroz tri ekonomsko-politička sistema, da bi danas bila na listi svetskih farmaceutskih kuća, priča u razgovoru za „Pečat“ Miodrag Babić, predsednik Hemofarma i potpredsednik Grupe Štada

Mnogo je paradoksa, a malo delovanja na pravi način, na fokusiranje i podršku domaćem privrednom razvoju što, logično, rade sve iole ozbiljne, ekonomski stabilne zemlje širom sveta, kaže u razgovoru za „Pečat“ Miodrag Babić, predsednik Hemofarma i potpredsednik Grupe Štada.

Kao direktor poslovali ste u tri ekonomsko-politička sistema. Danas radite u kapitalizmu koga dobar deo naših teoretičara naziva divljim. Kakva su vaša iskustva rada u ovim sistemima, te kako vidite današnji ekonomski sistem i odnos države prema privredi?

Mislim da je izraz divlji grub, pre bih današnji sistem nazvao maglovitim, još nejasnim i nedefinisanim u celosti. Mi nismo uživali u blagodetima ni prethodnih sistema da bismo imali za čim da žalimo, a i na ovaj, s razlogom, imamo mnogo primedbi. Kod nas je hronični problem, bez obzira kako se zemlja zvala i kolika bila – prevelika želja za vlašću i partijska obojenost. Struka, nauka i znanje su konstantno podređeni  politizaciji, interesima pojedinaca ili grupa na vlasti. Tako je bilo u prethodnim sistemima, tako je, na žalost, i danas. Doduše, ne baš u tolikoj meri kao ranijih godina, ali je izvesno da korupcija nije iskorenjena. U aktuelnoj ekonomskoj politici, mada sam malo skeptičan koliko je i ona jasno definisana, danas škripi štošta, počev od nepostojanja jasne i precizne strategije, kao ni kratkoročnih i dugoročnih ciljeva. Mnogo je priče, a malo rada, definitivno nedostaju pravi potezi u pravim trenucima i prilikama kad se ukažu. Privaticija državnih firmi i privlačenje stranih kompanija jeste značajno, ali ne po svaku cenu, pod bilo kakvim uslovima. Takođe, mnogo je važnije da se akcenat stavi na podršku domaćoj privredi, na jačanje proizvodnje i izvoza sa ciljem stvaranja stabilne baze, povoljnog poslovnog ambijenta, naravno i smanjenja spoljnotrgovinskog deficita. Stiče se utisak da je, uz iracionalno širenje ionako godinama preglomaznog, a neefikasnog državnog aparata, na šta je upozorio i MMF, usvojeno mnoštvo zakona i propisa. Mnogi se kose sa racionalizacijom, sputavaju razvoj domaće industrije, a što je još gore, ne poštuju se, ni od strane građana ni od strane institucija, pa ni onih koji su ih usvojili, jer ih ni samo sudstvo i tužilaštvo ne sprovode. Resorna ministarstva i vlada trebalo bi da konstruktivno komuniciraju sa privrednicima koji uspešno posluju kako na „domaćem terenu“, tako i van granica Srbije, uprkos nepovoljnim okolnostima sa kojima se sreću najviše „kod kuće“.

Pitanje kursa dinara se do te mere politizuje kao da nije reč o ekonomiji, već samo o pukoj borbi interesnih grupa gde bi uvoznici želeli da on bude niži, a izvoznici viši, kao da je to jedinstveno rešenje koje će bilo koga od njih usrećiti. Pri tome, ovi prvi nisu svesni da nerealno nizak kurs evra stvara trgovinski deficit koji će, logikom ekonomije, kad – tad dovesti do urušavanja tog njihovog sna o „rajskom životu na uvozu“. Drugi, pretežno izvoznici, ne mogu samo u rastu kursa evra tražiti i nalaziti ohrabrenje za još veću orijentaciju ka izvozu, za šta su potrebne i druge suptilne mere podrške kako smo imali prilike da vidimo u nekim sada već uspešnijim ekonomijama (Koreja, Kina, Japan itd).

Više u 100. broju magazina “Pečat”