Nesporno je da ova Vlada, koja nema nikakve kriterijume prilikom pregovora sa sindikatima štrajkača, ‘ladno zavlači ruku u „tuđi džep“, odnosno, u budžet koji punimo mi ostali, „zamrznuti činovnici“, i time obezbeđuje još koji „čemerni mesec“ opstanka na vlasti svog „koalicionog krpeža“!

TEŠKO JE U  OVOM DOMAĆEM (LOŠEM) „TRAGIKOMIČNOM FILMU“ NE UOČITI DA  SE NA PRIMANJA NAJVIŠE ŽALE ONI ČIJE ZARADE  U PROSEKU IZNOSE IZMEĐU PEDESET I ŠEZDESET HILJADA DINARA, DAKLE, DUPLO VIŠE OD PROSEČNE SRPSKE PLATE

Prema predviđanjima naših aktuelnih političara i ekonomista, a koji su na vlasti danas u Srbiji, mi ćemo se „nivou standarda Evrope“ približiti za, otprilike, dve do tri decenije. Što znači da bi naša zemlja sa (ne daj Bože) ovakvom političkom vrhuškom, svoj ekonomski, kulturni i svaki drugi „vrhunac“ mogla da dostigne, na primer, 2032. godine.

ROĐENI BAKSUZI Neverovatno kakvi smo mi, Srbi, baksuzi!… Jer, baš za 2032. godinu je predviđen – smak sveta! Tada bi, naime, džinovski asteroid Apofis, a koji je tri puta veći od meteorita koji je izazvao čuvenu „Tungusku eksploziju“ 1908. godine, mogao da se „zakuca“ u Zemlju i da izazove katastrofu neviđenih razmera. I dok Ruska federalna kosmička agencija „Roskosmos“ priprema plan kako bi se predupredio takav razvoj događaja, mi po običaju sedimo skrštenih ruku i čekamo da nas neko drugi spase. Kako od asteroida „Apofis“, tako i od sadašnjih srpskih vlastodržaca, koji, iako navodno u „čvrstoj“ koaliciji, sve više izgledaju i delaju kao skup meteorita koji besciljno lutaju kosmosom, pokušavajući, pri tom, da čak i u uslovima bestežinskog stanja (što je gotovo neizvodljivo), prebace jedan drugom loptu za likvidaciju srpske privrede!

Već nedeljama od državnih zvaničnika i privrednika stižu optužbe na račun guvernera, da je NBS kriva za pad dinara, jer ne koristi dovoljno devizne rezerve koje bi mogle da obore kurs. Narodna banka je, kaže premijer, trebalo da predvidi da krajem godine raste potreba za devizama i da jačim i blagovremenim intervencijama stabilizuje kurs. Međutim, guverner Jelašić odgovara sa impozantnom samouverenošću: „Sasvim je normalno da kada trošite 100-110 milijardi dinara više nego što zarađujete, to utiče na kurs. Ja se samo nadam da su to svi znali kada su doneli taj budžet, a ne prvo donesete i skrojite takvu makroekonomsku politiku, a posle kažete kriv je guverner, jer neće da troši devizne rezerve.“

Zanimljivo… Kao da pred sobom imamo sukob, ne samo dva visoka funkcionera DS-a i G-17+, koji jedan drugog optužuju za manjak stručnosti i intelektualnog kapaciteta, nego sukob dvojice političara iz dve različite zemlje, koje samo što nisu međusobno zaratile!

Štrajkovi su, takođe, posebna priča, koja ima naglašene tragikomične elemente. Neka javna preduzeća, naime, sve više putem štrajkova koriste Vladu Srbije kao kasicu-prasicu za povećanje svojih zarada. A Vlada Srbije, uspaničeno se držeći za svoju fotelju, ovim prvima koji i onako imaju previše, više i daje – dok drugima koji nemaju ništa, ništa i ne daje. Logično.

I TRAGIKOMEDIJA I KOŠMAR Na primer: predstavnici Vlade i Sindikata EPS-a su se dogovorili da Elektroprivredi i Termoelektrani „Nikola Tesla“ plate porastu prosečno 7.000 dinara po zaposlenom, što će, razume se, da pokriju građani Srbije sa već dugo najavljivanim povećanjem računa za struju. Čak i u međunarodnim finansijskim institucijama kritikuju Vladu koja krši dogovor sa Međunarodnim monetarnim fondom, da i ove godine zarade javnog sektora ostanu zamrznute. Zahteve za povećanjem zarada i pretnju štrajkom, najavili su i reprezentativni sindikati „Telekom Srbije“, koji su  u mogućnosti da u slučaju negativnog odgovora Vlade, blokiraju ceo sistem finansijskog elektronskog poslovanja. Naravno, teško je u ovom lošem „tragikomičnom filmu“ ne uočiti da se na primanja najviše žale oni čije zarade u proseku iznose između pedeset i šezdeset hiljada dinara, dakle, duplo više od prosečne srpske plate!

Na drugoj strani, zaposleni u državnom preduzeću za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje invalida „Univerzal“ u Leskovcu, nisu primili 20 plata! U ovoj firmi zaposleno je 110 ljudi, 77 osoba sa invaliditetom i 53 zdrave osobe, koji primaju minimalac od oko 15.000 dinara. „Ponekad mi dođe da plačem od besa kada vidim da se cela nacija brine za one što blokiraju pruge i puteve, a o nama niko ne misli. I mi bismo možda pravili blokade, ali nismo sposobni da stojimo na pruzi duže od 10 minuta“ – jada se invalid Suzana Kocić (39), koja izdržava supruga i trojicu sinova. U Leskovcu je, inače, registrovano preko 5.000 ljudi sa posebnim potrebama, a „Univerzal“ je jedino mesto gde mogu da potraže posao.
Pravo na štrajk je, naravno, zakonsko pravo zaposlenih građana Srbije. Ljudski je da svako hoće više. Možda, istina, neko hoće i preko ‘leba pogaču“, ali, to je moralno, a ne političko pitanje. Međutim, nesporno je da ova Vlada, koja, definitivno, nema nikakve kriterijume prilikom pregovora sa sindikatima štrajkača, već odlučuje po principu koji „vuk ima veće zube“ – ‘ladno zavlači ruku u „tuđi džep“, odnosno, u budžet koji punimo mi ostali, „zamrznuti činovnici“ – i time obezbeđuje još koji „čemerni mesec“ opstanka na vlasti svog „koalicionog krpeža“!

U davna vremena smatralo se da je Zemlja velika ravna ploča, koju na svojim leđima nose četiri džinovske kornjače. Za današnje srpske vlastodršce to bi, zasigurno, bila mnogo udobnija varijanta, kako za svoj lični život, tako i za krojenje naših bednih podaničkih životnih sudbina. Ovako, oni moraju da se „zlopate“ na nekakvoj okrugloj lopti koja se neprestano vrti u krug, te uvek postoji opasnost da ispadnu u kosmos – i izgube se u svemiru!… Mada, moglo bi da se desi i nešto mnogo gore: a to je da ostanu u orbiti i večno nastave da kruže iznad naših glava… Košmar, tebra! .