Posledica sprege feministkinja i birokratije jeste nasilje nad društvom. Empirijski ženama i muškarcima, naime ne samo da se više ne priznaje status punoletnih osoba, kao i pravo na izbor, već im se nastoji odrediti šta treba da misle i šta treba da rade čak i u tako važnom životnom pitanju kao što je odabir zanimanja.

TEORIJA „MEHANIČKE JEDNAKOSTI“ – KOJA NEJEDNAKU STATISTIČKU ZASTUPLJENOST UZIMA KAO SIGURAN ZNAK DISKRIMINACIJE, POGREŠNA JE JER NE UZIMA U OBZIR RAZLIČITE PREFERENCIJE LJUDI

U našoj skupštini je nedavno (11. decembra 2009) usvojen Zakon o ravnopravnosti polova. U njemu ima tri važne novine koje valja prokomentarisati: 1. zahtev javnim i privatnim poslodavcima da, prilikom zapošljavanja, daju prednost „slabije zastupljenom polu“; 2. proširenje kvote od obaveznih 30 posto pripadnika „slabije zastupljenog pola“ na gotovo sve sektore javnog života; 3. zahtev prosvetnim vlastima da prerade nastavne programe u skladu sa „rodno senzitivnim pristupom“.

„ZAVERA“ MUŠKARACA Osnovna teorijska pretpostavka ovog zakona jeste birokratsko shvatanje ravnopravnosti i nediskriminativnosti kao jednake statističke zastupljenosti. Naime, po teoriji „mehaničke jednakosti“, na kojoj počiva ovaj zakon, ako žena i muškaraca ima po 50 odsto, onda, njih mora biti u jednakom postotku i u svim drugim sferama rada i života. Ako toga nema, to je automatski pokazatelj neravnopravnosti i diskriminacije „slabije zastupljenog pola“. Feministkinje, čija je ideologija izgleda postala i deo zvanične ideologije EU birokratije, tu nejednaku zastupljenost objašnjavaju „zaverom“ muškaraca, koji svoje privilegovane pozicije svesno i nesvesno brane od pristupa žena. Zato se, po logici EU birokratije, u čitavu stvar mora umešati država i, preko „afirmativnih mera“ i „pozitivne diskriminacije“ naterati poslodavce da izjednače broj muškaraca i žena koje zapošljavaju.
Da se ova teorija bukvalno i mehanički primenjuje, najbolje se vidi po implicitnom zahtevu tvoraca ovog zakona da se „rodna izbalansiranost“ uspostavi ne samo na nivou zanimanja, već čak i na nivou preduzeća. U tu svrhu, ovaj zakon hoće da utiče na politiku zapošljavanja privatnih poslodavaca. Tako je članom 12 svaki poslodavac obavezan „da vodi evidenciju o polnoj strukturi zaposlenih“, a član 13 kaže da je poslodavac, koji zapošljava više od 50 radnika, „dužan da usvoji plan mera za otklanjanje ili ublažavanje neravnomerne zastupljenosti polova za svaku kalendarsku godinu“. Navedenim članovima država, praktično, javno vrši pritisak na poslodavce da zapošljavaju više žena ili muškaraca, zavisno od toga da li u nekoj firmi preovlađuju muškarci (kao u građevinarstvu), ili žene (kao u tekstilnoj industriji).

Međutim, teorija „mehaničke jednakosti“ – koja nejednaku statističku zastupljenost uzima kao siguran znak diskriminacije, pogrešna je jer ne uzima u obzir različite preferencije ljudi. Muškarci i žene, kao što pokazuje naše svakidašnje iskustvo, nemaju jednake preferencije u odabiru zanimanja. Na mašinskom fakultetu 90 odsto profesora i studenata su muškarci, a na farmaceutskom 90 odsto njih su žene. Po teoriji „mehaničke jednakosti“, kao i po feminističkom objašnjenju, to bi značilo da na mašinskom fakultetu postoji skrivena diskriminacija prema ženama, odnosno da je tamo koncentrisana nekakva naročita moć, koju vladajući muškarci organizovano brane od potčinjenih žena. Takođe, to bi značilo da je, nekakvom prećutnom zaverom moćnih muškaraca, apotekarstvo rezerevisano za žene samo zato što je slabije plaćeno i manje ugledno zanimanje. Mislim da niko ko ima zdravu pamet ne bi mogao izvući takve konsekvence, i zato je ovaj primer dobar dokaz koliko su ova teorija, kao i feminističko objašnjenje, suštinski pogrešni.

Više u 97. broju magazina “Pečat”