Dobitak od akcija biće 25 puta manji. To znači da ako vam neko od srpskih vlastodržaca obeća da ćemo za deset godina živeti bolje, taj boljitak možemo očekivati za – 250 godina! Ali, šta je to 250 godina naspram večnosti?!

ZAŠTO JE TZV. POSTPETOOKTOBARSKA DEMOKRATSKA VLAST  U SRBIJI PRODALA HRVATIMA POLA SRPSKIH PREDUZEĆA, A ZAUZVRAT NIJE DOBILA DOZVOLU  DA KUPI NIJEDNO  U HRVATSKOJ? DA BI SE  U ZAGREBU ŽIVELO, NE DVAPUT – NEGO DVADESET I DVA PUTA BOLJE NEGO  U BEOGRADU?!

Sedmog juna 2007. godine, ondašnji potpredsednik Vlade Srbije, Mlađan Dinkić, obećao je na konferenciji za novinare da će svim punoletnim građanima koji do tog datuma nisu učestvovali u procesu privatizacije, naredne, 2008. godine, biti podeljene besplatne akcije u vrednosti od 1.000 evra. Međutim, dodao je: „Ako na izborima dobije Tomislav Nikolić, postoji velika opasnost da strani investitori više ne ulažu, a ako nema kupaca, akcije neće vredeti ništa!“
Tada, kao što znamo, na izborima nije pobedio Tomislav Nikolić, već ona „druga, demokratska Srbija“. Stoga je i razumljivo što je vrednost tih akcija, od obećanih „tričavih“ 1000 evra, porasla na sadašnjih, „basnoslovnih“ četrdesetak evra, ili 4.200 dinara po punoletnoj glavi stanovnika Srbije! Naime, od 6. januara 2010. građani Srbije, koji su ostvarili pravo na besplatnu podelu akcija, dobiće pet akcija NIS-a nominalne vrednosti 2.500 dinara i 1.700 dinara iz Privatizacionog registra – ponovo je krajem minule godine najavio, ovoga puta s novom titulom ministra ekonomije i regionalnog razvoja, Mlađan Dinkić.

VANSERIJSKI VIZIONARI Srbija se ubraja u one retke i srećne zemlje u kojima građani svojim političarima mogu da poveruju u sve što kažu, jer njihova obećanja, predviđanja i nade, potpomognuti vanserijskim vizionarskim mogućnostima, stanovništvu zemlje uvek donose dobitak. Istina, ne baš stopostotni, već – samo da izračunamo: 1.000 evra: 40 evra = 25 – dakle, dvadeset pet puta manji! Što praktično znači da ako vam neko od srpskih vlastodržaca obeća da ćemo za deset godina živeti bolje, taj boljitak možemo očekivati za – 250 godina!

Šta je tu sporno? Ako su Trojanci poverovali Danajcima da su se povukli i otplovili nazad za Grčku, a pred zidinama Troje ostavili drvenog konja u čast i slavu herojskom otporu Prijamovih ratnika – zašto bismo mi sumnjali u optimizam naše sadašnje vlasti? Ko smo mi, obični podanici, grešnici i smrtnici, da dovodimo u pitanje našu „svetlu budućnost“? Najzad – šta je to 250 godina spram večnosti?!

Zato mi nastavljamo da i u 2010. godini nepokolebljivo verujemo svojim narodnim vođama…
Već pomenuti ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić izjavio je, takođe, da očekuje kako će 2010. godina biti lakša za privredu nego za građane. „Godina za nama je bila teška i za privredu i za građane, a realno je očekivati da će tek 2011. svima biti bolje!“ Dinkić je istakao da će se u narednim godinama raditi na dolasku još nekih velikih automobilskih kompanija u Srbiju, pored „Fijata“, kao i velikih kompanija iz oblasti elektronike.

Ne znam najpreciznije u čemu je razlika između „privrede“ i „građana“, kao ni zašto su u fabrici „Fijat Srbija“, u aprilu prošle godine, od montiranih 305 „punta“, „Fijatovi“ inženjeri odobrili svega 54, ili zašto neki i danas tvrde da smo u „zajedničko preduzeće“ mi uložili više od Italijana, a da je cela operacija (kao i „ujdurma“ oko besplatnih akcija) bila predizborna manipulacija – ali, znam da zlobnika i nezahvalnika uvek ima. Nezahvalnika, pogotovu. Uostalom, to oseća i gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas.

NOVA OBEĆANJA Na pitanje da li se kaje što je pre više od godinu dana seo u fotelju gradonačelnika, Dragan Đilas odgovara: „Pokajem se kada vidim nezahvalnost. Evo, pre dva dana smo delili ključeve za stotinak neprofitnih stanova čiju je izgradnju grad finansirao i čija je cena 1.011 evra po kvadratu na lokaciji gde inače košta 1.800. I onda neko kaže da je hiljadu evra puno!? […] Ja zaista verujem da ide na bolje. Kako, recimo, da ne budem zadovoljan ako je pola Evrope bilo zavejano, a Beograd prohodan, iako sneg veje 24 sata? […] Jačaće privreda, rašće plate, pa i gradski budžet… Da li zaista mislite da će plate u Srbiji biti za pet godina iste kao danas? Da će Zagreb koji je duplo manji od Beograda imati dva puta veći budžet? Neće. Ja vam tvrdim da ćemo ih stići i prestići.“

Eto, saznali smo tako da je hiljadu evra „sitnica“, da je Beograd veličine pola Evrope, da će plate da rastu kao „čarobni pasulj“, a na moje zaprepašćenje – da se danas u Zagrebu živi dvaput bolje i bogatije! Pa, zašto je onda tzv. postpetooktobarska demokratska vlast u Srbiji prodala Hrvatima pola srpskih preduzeća, a zauzvrat nije dobila dozvolu da kupi nijedno u Hrvatskoj? Da bi se u Zagrebu živelo, ne dvaput – nego dvadeset i dva puta bolje nego u Beogradu?!

Međutim, šarmantni predsednik Tadić i uvek smireni premijer Cvetković su, poput „bensedina“, odagnali svu našu anksioznost pred pitanjima života u 2010. „Biće bolje u budućnosti i to roditelji treba da obećaju svojoj deci i verujem da ćemo u narednom periodu imati mnogo bolje rezultate, ali će biti i bolnih i teških reformi“, naglasio je Tadić. „Navršila se jedna teška godina. Ipak, uspeli smo da maksimalno ublažimo posledice ekonomske krize i da istovremeno u drugim segmentima napravimo napredak. Za narednu godinu ja sam optimista“, poručio je premijer Cvetković.

Uf, zamalo da zaboravim… „Obećavam da ću sigurno sledeće godine napraviti 110 kilometara autoputa od Beograda do Horgoša“, rekao je ministar infrastrukture, Milutin Mrkonjić.
Konačno, nešto novo.