Istoričar profesor dr Đorđe Stanković u intervjuu za „Pečat“ objašnjava ko je napisao a ko potpisao „Apel srpskom narodu“ 10. avgusta 1941. godine u kojem se građani Srbije pozivaju na saradnju sa kvinsliškim vlastima u Beogradu, a osuđuje partizanski pokret otpora, kao i kakav je nauk tog „Apela“ i šta nam on govori o savremenoj Srbiji i savremenom svetu.

Kako bi dao doprinos u razrešavanju brojnih istorijskih nedoumica, nedeljnik „Pečat“ nastavlja razgovor započet još prošle godine sa istoričarem Đorđem Stankovićem. Ovoga puta u središtu interesovanja je tekst čuvenog „Apela srpskom narodu“, upućenog srpskog narodu za vreme Drugog svetskog rata od strane nacista i njihovih domaćih saradnika.

Prema Stankovićevim rečima „Apel“ je još jedno u nizu šnajderskih umeća po modi koja je još i danas aktuelna.

Svedoci smo brojnih pokušaja ili realizacija rehabilitacija ličnosti koji su sarađivali za vreme Drugog svetskog rata sa okupatorima. Možete li nam nešto više reći o ulozi Dragiše Vasića, književnika koji je bio politički savetnik Draže Mihailovića?

Posle mesec dana ćutanja neko je opet dao zeleno svetlo da se kroz crveno svetlo ni u kom slučaju ne može proći. Žuto se uvek toleriše! Rehabilitovan je najpre najbogatiji Srbin u Kraljevini Vlada Ilić, a zatim Dragiša Vasić, ideolog i politički savetnik Draže Mihailovića. Zaista, njemu se ne može pripisati nikakva druga krivica, osim ideološke i političke. Znamo za Dragišu Vasića kao talentovanog književnika i izuzetno sposobnog advokata. Posedovao je pred Drugi svetski rat palatu na „Londonskom skveru“, u čije se prizemlje kasnije uselila velika prodavnica „Borovo“. I još ponešto. U Šelenbergovoj knjizi poternica okarakterisan je kao „vatreni nacionalista i anglofil“, mada je kao advokat branio komuniste i održavao veze sa KPJ. I dan danas istorijska nauka ne zna kako je došao u dodir sa Dražom Mihailovićem i kako je u njegovom štabu zauzeo tako značajan položaj. Dobio je čin pukovnika! Sud je presudio, a nije konsultovao arhivu KGB i NKVD u Moskvi. Velika greška suda. Nije samo golo naklapanje da je Staljin imao svoje ljude i kod Draže i kod Tita. To se onda zvalo „realpolitika“. Zato je izlišno ponovo upozoravati, sada već neznalice, da se ne petljaju tamo gde su istoriju krojile obaveštajne službe velikih sila. Dragiša Vasić kod Draže Mihailovića, a Vilijam Bil Hadson najpre kod Josipa Broza, jer je engleska obaveštajna služba znala ko je Josip Broz i gde Hadson može da ga nađe! I, veliki naslov u tiražnim novinama: „Došao red i na đenerala?“ Srbija revnosno čisti svoje kvislinge! Što reče Matija Bećković: „Ubismo se pravdajući se da nismo ono što smo“. Božidar Bećarević dovođen je do 1949. godine u jednu vilu ispod Avale, gde su Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun proveravali one partijske kadrove koji su bili hapšeni i prošli kroz Specijalnu policiju, s obzirom na to da je imao „fenomenalno fotografsko pamćenje“. Gde je Bećarević posle 1949. godine? Kada je SUP Kragujevca, gde je Bećarević rođen, upitao republički SUP 1956. godine da li ima neke informacije o njemu, odgovoreno je da nemaju nikakve informacije. Međutim, kada je 1963. godine počela modernizacija obaveštajnih službi i uveden jedinstveni „Upitnik o jugoslovenskom emigrantu“, revnosni službenik je popunio i upitnik za Božidara Bećarevića, pod registarskim brojem 125950 i brojem dosijea II-7754 od 21. marta 1963. godine. „Obrađivač i glavni šifrant“ u saveznom SUP-u na vrhu upitnika rukom je napisao: „Poništeno. Greškom ispunjen, pošto je isti streljan 11. septembra 1963. godine“, kao „neprijatelj“. Nejasno je da li je Bećarević streljan 11. septemra 1963. ili je „obrađivač i glavni šifrant“ tog datuma napravio belešku na vrhu strane? I, šta sada istoričar u ovakvom slučaju može da zaključi? Kako da objasnimo ne samo revizionistima već i istoričarima naučnicima kritičke istorijske škole da, u pomanjkanju ostalih validnih izvora, ova činjenica mora da ostane u ogoljenom stanju kako smo je i izneli. Sa zabrinutošću se pitamo da li će biti tako ili će se mudro ćutati? Ponovo upozoravamo revizioniste koji su na stramputici da budu izuzetno oprezni kada se „dokopaju“ ovakve činjenice! Ona se promeniti ne može, a pogotovo ne možemo donositi konačne zaključke. Za nas ostaje potpuna nepoznanica šta je bilo sa Božidarom Bećarevićem od 1949. godine? Da li je već tada streljan te je ostalo što smo naveli samo vešto prikrivanje stvarnih činjenica? Zašto se o tome i danas ćuti posle toliko godina? U drugom „narandžastom upitniku“, mnogo detaljnijem, piše da je streljan 1963. godine!?

Više u 96. broju magazina “Pečat”