Naš akademik i pesnik Matija Bećković u čast nove 2010. godine, predlaže da okončamo fazu „ćeranja“, pa da se više ne ćeramo ni diplomatskim putem ni za zelenim stolom nego ušuškani u toplim domovima isključivo putem ćerteneta, ćvitera, ćahua, ćutla, ćermejla i ćertjuba!

Ove godine akademik i pesnik Matija Bećković obeležio je dva jubileja – 70 godina života i 50 godina književnog rada. Kao svedočanstvo vrednosti njegovog pevanja i mišljenja kroz pola veka za nama, „Srpska književna zadruga“ objavila je knjigu pesama „Put kojeg nema“.

Uobičajeno je da se godišnjice razumeju kao povod za životne „bilanse“ i druga preispitivanja, pa u razgovoru za „Pečat“ najpre pitamo: Da li je Matija pesnik,  akademik i  angažovani intelektualac, odoleo „napasti“ kritičke retrospektive vlastitog društvenog i  stvaralačkog trajanja?
„Manje sam očekivao od života. Iskreno rečeno nisam očekivao ništa. Tako je sve što sam dobio čist ćar. Imao sam više sreće nego pameti. Čak sam verovao da ću na kraju imati manje godina nego što ih sad imam. Čeznuo sam prvo da imam tablicu i meku pisaljku, pa svesku i olovku, a na kraju sam se dokopao i najskupljih pera i najlepšeg papira, pa čak i kompjutera i laptopa… Ali šta vredi kad stalno pišem krnjatcima na papirićima, okrajcima i komadićima. I češće otkivam nego što kosim!“

U intervjuu, koji ste dali pre dvadeset godina, rekli ste: „Nedovoljno odlučan da zamolim da mi se ne pridaje toliko političkog značaja, a dovoljno slab da prihvatim ulogu koja mi se dodeljuje, reći ću nekoliko utisaka sa ovlašćenjima jednog pesnika.“ Da li danas osećate da su Vam ovlašćenja znatno šira?

Kad je „Pečat“ nedavno preneo pomenuti intervju malo ko je primetio da sam ga dao pre dvadeset godina. Izgleda da je kod nas sve što je ikad rečeno postalo zauvek aktuelno. Razvojem tehnologije sada o mojim ovlašćenjima odlučuju drugi. A šta su odlučili saznajem poslednji – i to preko Interneta.

Bili ste – u dva mandata (period 1988-1992) – predsednik Udruženja književnika Srbije. U značajnom delu intelektualne elite, posebno one tzv. drugosrbijanske orijentacije, oštro je potom kritikovan angažman UKS u tom prelomnom dobu. Kako biste ocenili ulogu – svoju i književne organizacije – na široj društveno-političkoj i kulturnoj sceni?

Srećom većina ljudi zbog kojih sam se obreo u svemu tome i do kojih mi je najviše stalo nisu više na ovom svetu. Ne mogu ni da zamislim da su živi. Mihiz, Pekić, Selenić, Dušan Vukajlović… da pomenem samo pokojne koji su bili u toj Upravi. A takva Uprava UKS postojala je samo jednom i nikad više! I da citiram Getea: „Da bi neko nekog cenio on i sam mora biti nešto!“

Narod je sada razapet na pristalice „Farme“ i „Velikog Brata“ i teško da će stići da glavobolji o Francuskoj 7.
Nije li neobično što deo naših uvažavanih savremenika, koji je Francusku 7 doživljavao kao tribinu slobodne reči i misli, danas istupa sa gotovo suprotnih pozicija i bitno drugačijih političkih i idejnih uverenja?

To su praktični i pametni ljudi koji od svega nacionalnog prihvataju jedino nacionalne penzije. Neko je rekao da i mi imamo pametnih ljudi, ali oni su protiv Srbije. A kako se može biti pametan drukčije?

S druge strane, zrelost jednog naroda videla se najbolje  po tome što je odlučio da se sakrije i da je najpametnije da se javno ne pojavljuje tako da se ne može lako sresti. Sad niko ne zna ni gde se krije, ni šta radi ni kako mu je. Kao da je u zemlju propao. Oseća se nedorastao vremenu i neće ni da štrči ni da smeta u ovim aktuelnim, svečanim istorijskim trenucima. Kao kralj koji se krio u prosjačkim ritama i Srbija  se maskirala u svoje prnje i nije je lako poznati. Već duže vremena ona se smeška i gladi brkove, zadovoljna što je umakla poteri i što je niko ne prepoznaje. Nadam se da se skrivajući ne smanjuje u nevidljivu tačku kao u priči o Sanji mog drugara Mome Kapora.

Društvena uloga UKS-a, posvađanog i „pocepanog” na dve književničke organizacije, danas je gotovo nevidljiva. Šta je bilo odlučujuće za ovako sumornu situaciju?
Na ovakva pitanja bih mogao da se koncentrišem jedino u emisiji „Trenutak istine“ .Tačan odgovor bi mi iznudili jedino za pare. A što se tiče policijske afere zvane „Memorandum“ i njenih posledica ne bi me ni pozamašna suma od 100 evra nagnala da nasednem i izađem iz svog ćutanja.

Više u 95. broju magazina “Pečat”