Francuzi, Nemci i Švajcarci su preokupirani problemom svog nacionalnog identiteta. Raspravljaju o tim pitanjima otvoreno i bez uvažavanja pravila političke korektnosti i tolerancije. Zabranjuju, pored ostalog, izgradnju minareta i korišćenje verskih obeležja u školama. Kina gradi i iskazuje svoj specifični identitet vladavinom komunističke partije koja uspešno razvija kapitalističku ekonomiju i to toliko uspešno da je postala najveći poverilac američkog kapitalizma, a sve to začinjeno Konfučijem. Rusija razvija svoj osobeni sistem „suverene demokratije“, te pravoslavljem i velikodržavnom strategijom obnavlja svoj nacionalni identitet.
Problematizujući pitanje identiteta, Milan Kundera piše: „Jer, svaki narod, u potrazi za sobom, pita se gde se nalazi prelazni stepenik između njegove kuće i sveta, ono što bih nazvao posredničkim kontekstom. Za jednog Čileanca, to je Latinska Amerika; za Šveđanina, to je Skandinavija. To je jasno. A za Austriju? Gde se nalazi taj stepenik? U nemačkom svetu? Ili u svetu višenacionalne srednje Evrope? Ukupan smisao njenog opstajanja zavisi od odgovora na to pitanje. Kada je posle 1918. i, još radikalnije, posle 1945, izašla iz srednjoevropskog konteksta i usredsredila se na sebe i svoje germanstvo, to više nije bila blistava Austrija Frojda ili Malera, to je bila drugačija Austrija, sa znatno ograničenim kulturnim uticajem. Ista dilema postoji u vezi s Grčkom, u kojoj istovremeno obitava istočnoevropski svet (vizantijska tradicija, pravoslavna crkva, rusofilska orijentacija) i zapadnoevropski svet (grčko-latinska tradicija, snažna veza sa renesansom, moderna). Austrijanci i Grci mogu se protiviti jednoj orijentaciji u korist druge u strastvenim polemikama, ali se, sa izvesnim odstupanjem, može reći: „ima nacija čiji identitet karakteriše dvojnost, složenost posredničkog koneksta, i upravo u tome počiva njihova originalnost“.
Vladajuća politička i medijska Srbija ne razume ove probleme. Režimska i opoziciona zvanična Srbija nema nikakvih problema kada je identitet u pitanju. Njima je to pitanje strano i nastrano. Srbija iščekuje svoj identitet i dobiće ga kada je jednog dana prime i ako je prime u Evropsku uniju. Dotle, ona se u problemima identiteta ne pronalazi. Nas čeka evroatlantski identitet. Neko će se začuditi i zapitati kako je moguće da Srbija koja svoj identitet nije gubila ni u ratnim sudarima sa imperijama, sada zaturi svoje nacionalne i državne osobenosti i interese koji su je činili delom sveta.

Zato postoji volšebna i svevažeća formula koja se sastoji u „izolovanju razlika“. Mi smo sve svoje moguće razlike „izolovali“. Najprecizniji izraz ova je formula dobila u izjavi ministra inostranih poslova Vuka Jeremića posle susreta sa američkom državnom sekretarkom Hilari Klinton:
„Nastavićemo saradnju sa Amerikom na svim poljima. Bili smo uspešni u izolovanju razlika, jer postoje otvorena pitanja između Beograda i Vašingtona. Tu mislim pre svega na budući status Kosova, ali uspeli smo da to pitanje ostavimo po strani“. Spisku ovih „izolovanosti razlika“ svakako bi se mogli dodati i revizija Dejtonskog sporazuma i državnost Vojvodine te predstojeća regionalizacija i decentralizacija Srbije. Srpske razlike će se na neki način držati u svojevrsnom karantinu za zaražene opakim virusom. Virus će biti sistematski uništavan, a ako ne strada virus stradaće zaraženi. Ko preživi „izolaciju razlika“ zadobiće evroatlantski identitet.

U vremenu „izolovanih razlika“ razvija se posebna vrsta njušećeg identiteta u Srbiji. Političari i stranke onjuše svoje partnere i čim na njima osete miris vlasti i EU, eto ih zajedno. Odmah su „izolovali sve razlike“. A pravih razlika u suštini i nema. Stranke, sa malim izuzecima, nemaju nikakvu ideologiju te ih tako ideološke razlike ne mogu ni razlikovati. Stranke, i one vladajuće i one opozicione nemaju nikakva socijalna uporišta niti artikulišu interes bilo društvenog sloja ili klase te su tako potpuno demagoške partije čiji su izborni programi satkani od obmana i lažnih obećanja koja su agresivno marketinški obrađeni.

U takvoj „izolaciji razlika“ ostaje potpuno nevažno što je Narodna skupština Srbije već dugo nelegitimna jer u njoj je izabrana vlada na osnovu falsifikovane volje birača, jer u njoj borave stranke koje su mlađe od poslednjih izbora i jer su u njoj vladajuće stranke one koje na sadašnjim izborima ne bi ostvarile cenzus, a kamoli većinu. Ono što se moglo videti prilikom usvajanja budžeta Srbije, kada je počeo glavni pretres pre izjašnjavanja odbora za finansije, jasno govori da je opozicija potpuno obespravljena i da nema poštovanja bilo kakvih demokratskih pravila. U Domu NS Srbije ne zaseda parlament nego ćutološki nastrojena vladajuća poslanička većina potvrđuje odluke izvršne vlasti. Sadašnji poslovnik srpske skupštine je u stvari svojevrsni pravilnik o radu prekog suda.

Sve je to i vlastima i dobrom delu opozicije nevažno jer postoji konsenzus oko ulaska u EU. I sada je istraga protiv onih koji ne pristaju baš lako na „izolovanje razlika“ najpreči zadatak.
Našim vladajućim i opozicionim „izolatorima razlika“ sa Amerikom naš vodeći istoričar Milorad Ekmečić je uputio nedvosmislenu poruku, koju po ko zna koji put, a možda i uzaludno navodimo:
„Istorija građanskog rata 1992-1995. godine vođena je u okviru američkog aksioma da srpski narod ne može obnoviti državu koju je stvarao za dva poslednja veka, od revolucije 1804. i da politički mora ostati u isfragmentarisanom stanju bez višeg stepena jedinstva. Sjedinjene Države će Srbima ugađati u svemu, sem u pravu na suverenu nacionalnu državu i nezavisnost. Slično kao sa nacističkom okupacijom 1941, Srbi nisu izgubili samo svoju državu, nego i svoju istoriju kroz koju je ona stvarana.“