Kako je uličarsko-adolescentska intonacija – kada je na naslovnoj stranici NIN-a br. 3060, od 20. avgusta, iznad slike srpske vlade u zasedanju, stajalo „Zezaju krizu“ – za mnoge označila simbolički kraj odgovornog, ozbiljnog i kritičkog novinarstva u Srbiji, i konačnu pobedu pijačarskog („ekonomskog“, „marketinškog“), tabloidnog i infantilnog („urbanog“, „sve što vole mladi“) žurnalizma u ovoj zemlji.

Da NIN neće preživeti najnoviju „medijsku reformu“ bilo je jasno odmah pošto je, 29. jula 2009, njegov novi vlasnik, švajcarska kompanija Ringijer (Ringier), smenila dotadašnjeg glavnog urednika Slobodana Reljića. Na njegovo mesto postavljen je Srđan Radulović, zamenik glavnog urednika „Blica“, dnevnog lista čiji je vlasnik takođe Ringijer i koji je danas u Srbiji sinonim za politički pristrasno („evroreformsko“) i površno („tabloidno“) novinarstvo.

Smrt NIN-a nekako je nastupila vrlo brzo, već sa trećim brojem koji je Radulović potpisao. Naime, na naslovnoj stranici br. 3060, od 20. avgusta, iznad slike srpske vlade u zasedanju, stajalo je „Zezaju krizu“. To prostačko „Zezaju krizu“, bilo je ne samo simbolički kraj NIN-ove poluvekovne tradicije ozbiljnog i analitičkog novinarstva, već i jasan znak da nova uprava najdublje prezire tradiciju koja je postala suština načina na koji se u NIN-u pisalo, sve stare novinare NIN-a i svu njegovu dotadašnju čitalačku publiku. Uličarsko-adolescentska naslovnica NIN-a „Zezaju krizu“, za mnoge je označila simbolički kraj odgovornog, ozbiljnog i kritičkog novinarstva u Srbiji, kao i konačnu pobedu pijačarskog („ekonomskog“, „marketinškog“), tabloidnog i infantilnog („urbanog“, „sve što vole mladi“) žurnalizma u ovoj zemlji.

NEMUŠTI OTPOR Starim NIN-ovim novinarima izgleda da je neočekivano lako polomljena kičma zahvaljujući tome što su pristali na poznate japijevsko-menadžerske mantre: „Novi vlasnik – nova pravila“ i „Tražili ste kapitalizam – gledajte“. Ove mantre su na stare novinare imale tim veće dejstvo jer je redakcija, odmah po preuzimanju lista, preseljena iz Cetinjske ulice, gde se godinama nalazila, u prostorije „Blica“ (Ulica 27. marta). Iščupani iz dotadašnjeg novinarskog ambijenta (iz tzv. beogradskog trougla, koji su činili redakcije Politike u Makedonskoj, NIN-a u Cetinjskoj i Radio Beograda u Hilandarskoj), NIN-ovci su se obreli u radnoj sredini sa drugačijom, ali već ustaljenom hijerarhijom moći, koju su morali ili da prihvate, ili da je odmah odbace.

Ali, ono što je trebalo da bude njihova pobuna ispalo je prilično neobično. Gotovo sav otpor koji su novinari NIN-a pružili novim upravljačima sastojao se u gunđanju po hodnicima i pisanju anonimnih pisama protesta novom vlasniku. Prvo takvo pismo zabrinulo je upravu jer je nagoveštavalo mogući skandal. U pismu se, naime, negodovalo zbog „brzometnog izbora na mesto glavnog urednika relativnog anonimusa iz dnevnog lista, dakle osobe bez ikakvog iskustva u uređivanju nedeljnog lista“. Protestovalo se zbog „ponašanja novog urednika i njegovih pomoćnika“ za koje se tvrdilo da u saobraćanju sa kolegama „iskazuju aroganciju, pa čak i nepristojnost u manirima“. Tvrdilo se da se „već posle svega nekoliko brojeva kvalitet NIN-a srozao na najniži nivo u poslednjih nekoliko decenija“. „Teme su loše odabrane, novinarima se nameću liste obaveznih sagovornika, ne razaznaje se nikakva uređivačka koncepcija“. „Smenite nekompetentne urednike“, zahtevalo se u pismu, „postavite na urednička mesta kadrove iz redakcije NIN-a, pozovite nas sebi u goste ili dođite kod nas da napravimo strategiju razvoja koja će poboljšati kvalitet [...]. Ako to ne učinite, preti opasnost da ostanete zapamćeni kao čovek koji je doprineo da se uništi jedna fascinantna novinska tradicija u Srbiji“, stajalo je na kraju pisma koje su novinari NIN-a uputili Mihaelu Ringijeru, novom vlasniku ovog nedeljnika.

Više u 90. broju magazina “Pečat”