U ruiniranoj školi „Branko Radičević” u Kosovskoj Mitrovici, u jednom od najnehumanijih centara za smeštaj izbeglica, čitave porodice prepuštene su surovoj sudbini.

Na samo stotinu metara od Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici nalazi se jedan od najnehumanijih centara za smeštaj izbeglica u Srbiji, a verovatno i u Evropi! Prizor u potpuno ruiniranoj,  nekadašnjoj zgradi  OŠ „Branko Radičević“, nadmašuje i najcrnje slutnje. U dvospratnoj poluruševini 40 porodica, odnosno više od 130 ljudi, dece i staraca – izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosmeta – naočigled svojih sugrađana, ali i cele Srbije, tiho umiru! Nestaju, jer su, poput logoraša, gladni i prepušteni sami sebi. Na 40 porodica – jedno trošno kupatilo. I jedan obrok dnevno iz kazana sirotinjske kuhinje! Neko je procenio da im je to dovoljno. Stari i bolesni dobijaju simboličnu pomoć. Ne znaju kako da ostvare svoja prava, jer to su ljudi izopšteni iz normalnih društvenih tokova i potuno neupućeni. Ljudi – koje više niko ne čuje, i koji nikome više nisu potrebni.

Teško je bilo doći do njih, i po danu, jer je u dugačkim, memljivim i zagušljivim hodnicima vrlo mračno, a stepenice su nesigurne. Oštar miris ustajalog vazduha štipa nozdrve. Prozori su bez stakla, a od hladnoće ih štite nelepljene plastične kese i kartonske kutije. Sobe u kojima, nekim čudom, ovi očajnici preživljavaju, vlažnih su i ispucalih zidova. Ti ljudi su poniženi i gladni, u toj meri da su izgubili osećaj za samopoštovanje, ali i za vreme.

Kažu da im više od godinu i po dana niko nije došao. Najmlađi stanovnik ove tužne kuće je devojčica. Ima šest godina. Najstarija je osamdesettrogodišnja J.S. Jedan mladić od 23 godine teško je oboleo od šećerne bolesti. Mladi ljudi padaju u agoniju i prave očajničke poteze! Otvoreno o svemu govore. Većina, njih preko 55 odsto, dolaze iz južnog dela Kosovske Mitrovice, i iz drugih gradova i sela KiM. Preostale je sa prostora BiH i Hrvatske rat oduvao još sredinom devedesetih godina prošlog veka.

Više u 89. broju magazina “Pečat”