Folk muzika je prepoznata kao opasan element koji smeta gospodarima jer u sebi nosi „srpski virus“ pobune. Zato je stvorena jedna nova pop scena Srbije i „regiona“, miks koji deluje srpski i balkanski, ali u kojem dominiraju moderne zapadne muzičke matrice.

Rat protiv nacionalne kulture u istoriji je vodila sekularna i anacionalna intelektualna elita, kako sa „levice“, tako i sa „desnice“. Neki su nastupali agresivno i netrpeljivo protiv svoje sopstvene kulture jer su bili ubeđeni da je ona sama po sebi nazadna i primitivna. Za mnoge današnje borce za evropsku „čistotu“ u Srbiji sve što ima predznak srpskog inferiorno je, retrgogradno i predstavlja balast na putu ka srećnijoj budućnosti. Oni nastoje da se postojeći nacionalni kulturni kod prebriše, i da se umesto starog i prevaziđenog „instalira“ novi evropski „softver“.

Drugi front borbe protiv nacionalne tradicije i kulture dolazi od strane onih koji se čak i pozivaju na nacionalno ili tradicionalno. Ako je napad prvih spoljni i direktan, ovaj više dolazi iznutra i posredan je. Često nije reč o borbi protiv nacionalne kulture u celini, već protiv nekih njenih „politički nekorektnih elemenata“.
Primetan je napor da se srpska tradicija i istorija upodobe evroatlantskim integracijama u toj meri da nam se čini da bi, da su kojim slučajem danas na sceni Sveti Sava, Knez Lazar ili Karađorđe ponavljali da Evropa nema alternativu, te da je jedini put – put u NATO. NATO-nacionalisti i NATO-pravoslavci manipulišu srpskom tradicijom u jeftine političke svrhe dodvoravanja moćnicima ovog sveta.

Takvo perfidno falsifikovanje srpske tradicije, koja se predstavlja kao isključivo proevropska i globalistička, opasnije je od negacije i potcenjivačkog stava onih koji je napadaju sa pozicija sekularnog humanizma i globalizma. Jedni žele direktno uništenje srpske tradicije, a drugi njenu transformaciju u politički korektnu i podobnu za njihove globalističke ciljeve. Tako se sa dve strane srpska kultura napada i destruira, a sa istim ciljem – pobede globalističke paradigme i slamanja volje za otporom. Mora se ili izbrisati „srpski virus“ ili se modifikovati tako da ne predstavlja opasnost po sistem laži i nepravde koje vladaju u Srbiji. Zapravo, reč je o jednoj jedinstvenoj eliti koja ima dve frakcije koje simuliraju suštinski sukob, jer su i jedni i drugi deo iste globalističke paradigme.

PRIČA O TURBOSRBIJI Kako se onda nacionalni duh napadnut i istisnut dovija i kako preživljava ovu kulturnu agresiju i blokadu? On je na margini kulturnog života i predstavlja često jedan alternativni „subkulturni“ model jer mu vladajuća kultura nije sklona. No, kako dominantna kulturna paradigma nema autentičnost i snagu, ona „krade“ ideje i forme iz tokova unižene i potisnute nacionalne matrice.

Često se dešava da neke manifestacije takve srpske kulture budu preuzete i da logikom biznisa i globalne političke korektnosti budu očišćene od autentičnog i subverzivnog, te budu ponuđene kao turistička atrakcija kojom se Srbija ponosi. To je, recimo, slučaj sa Gučom koja se od narodne manifestacije na kojoj se uživalo u zvucima narodne muzike, pretovrila u turističku atrakciju koja gubi preostale elemente originalnog i nacionalnog.

Slična priča je i sa folk muzikom koja je decenijama nastojala da se probije do mejnstrima i napravi kompromis sa pop kulturom. Tako se „narodna muzika“ dovijala i borila za svoje mesto i pri tome se transformisala u nosioca popularne muzike u Srbiji. Ona je u toj meri usvojila matrice moderne anglosaksonske muzike, kako muzički tako i stilski, da se postavlja pitanje koliko je još srpska, a u kojoj meri svetska. No, bez obzira na sve ipak je pokazala značajnu vitalnost u odnosu na pop-rok muziku koja je bila miljenik i titoističkog režima i urbane elite koja kreira ukus i danas.

Tako sada na prostorima bivše Jugoslavije egzistira srpski uticaj najviše preko turbofolk muzike, na način na koji ju je krstio Rambo Amadeus. Ovaj muzički miks zapadnih pop stilova i ostataka srpske i balkanske muzičke tradicije preživeo je ratove i pobedio navodno kulturno superiorniji i od elite naturani pop-rok zvuk. Naravno, to nije išlo lako jer je turbo folk bio pod formalnom ili neformalnom zabranom više režima u proteklih decenija na prostorima eks Jugoslavije. Naročito se u tome isticao tuđmanovski režim čija je ideološka policija zabranjivala srpsku muziku u svojim medijima. Ona je tu zabranu obrazlagala strahom od kulturne agresije Srbije na „europski kulturni prostor“ nove Hrvatske. Zvuk srpske harmonike ni danas se ne čuje u hrvatskim medijima, dok je srpski medijski prostor napadno otvoren za muzičare iz Hrvatske. Zanimljivo je da je sa sličnom argumentacijom protiv turbofolka nastupio i „drugosrbijanski“ deo nove DOS-ove vlasti koji je ovu muziku povezivao sa srpskim nacionalizmom i bivšim režimom. Čak se i kroz zapadne medije i intelektualne radove provlačila „zaverenička“ veza folka i srpskog nacionalizma.

Da se na Zapadu ozbiljnije analizirao fenomen srpskog turbofolka i njegove misteriozne veze sa nacionalizmom, svedoči i studija Erika Gordija, direktora Centra za Jugoistočno-evropske studije: „Kultura moći u Srbiji“. Folk muzika je prepoznata kao opasan element koji smeta gospodarima jer u sebi nosi „srpski virus“ pobune. Verujemo da je takvo tumačenje preterano ali da je narodna muzika u sebi nosila subverzivni potencijal sa pozicija globalističke „evroatlantske“ ideologije koja nastoji da pacifikuje Srbe.
Zanimljivo je da se takva mešavina moderne pop muzike sa nacionalnim zvucima ali i orijentalnom tradicijom i ciganskim muzičkim uticajem naglo razvila tokom devedesetih, ne samo među Srbima, već i među Grcima („laika“) i među Bugarima („čalga“). Oni su vrlo slični, ali ni „laika“ ni „čalga“ nisu nikad osporavane kao „turbofolk“.

POBUNA SOCIJALE Posle tragičnih devedesetih došle su tužne tranzicione godine. Nova vlast je u sebi nosila i ideološku struju koja je želela da se obračuna sa srpskim nacionalizmom, a kako se to vezivalo za turbofolk, trebalo ga je izbaciti iz tranzicionog voza, van medija, na samu marginu života. No, neki drugi, koji su imali i komercijalne interese oko ovog već razvijenog šou biznisa oduprli su se „osveti rokera“. Sukob je eskalirao kada se Ceca drznula da u novom milenijumu usred najžešće tranzicije, „kad joj vreme nije“, 2002. godine napuni Marakanu. Iako je bila hapšena u Sablji kao neprjatelj režima, ona je „preživela“ i vratila se kao pobednik, okupljajući na koncertima, recimo na Ušću 2006. godine, i do 150.000 ljudi.

Svojevremeno je Nenad Čanak svoje političke saborce iz Beograda optuživao kako su izdali rokenrol, a potom je „državu izlaza“ Egzit optužio da je napustila ideološke vrednosti za koje se borila.

Kako je propao rokenrol – tuguje i razmišlja urbana Srbija, godinama ne shvatajući da je najveći „prebeg“ iz rok matrice u turbofolk zapravo stvorio Željko Mitrović, potencirajući na TV Pink novu pop matricu Srbije i „regiona“. On je napravio miks koji na prvi pogled deluje srpski i balkanski, ali u kojem dominiraju moderne zapadne muzičke matrice, a i sistem vrednosti nije mnogo različit. Sa jedne strane on je pustio u medije turbofolk, a sa druge strane učestvovao je u njegovoj transformaciji u toj meri da predstavlja politički korektnu lokalizaciju moderne globalne masovne kulture. Na sebe je gospodin Mitrović zbog toga primio neopravdani gnev kulturnih komesara oktobarske revolucije. Kako to biva u kulturi, prelomne situacije su jedva vidljive i izgledaju kao sasvim sporedna dešavanja. Tako je Pink postepeno pacifikovao subverzivni potencijal u narodnoj muzici i pretvorio ga u politički korketan šou biznis.

I tako je turbofolk postao zabava i uteha za napaćeni narod, ili kako bi to lucidno rekao Miša Đurković: „pobuna socijale“. Izduvni ventil socijalnog nezadovoljstva tranzicijom opustošene Srbije, što ideološki čistunci neće, ili ne žele da vide.

I pored toga što su izgubili frontalni rat sa folkom, urbani komesari pop-roka posrednom su strategijom porazili „nove zvezde“. Uspeli su da nabiju kompleks „kafanskih pevačica“, pa se one trude da budu moderne, urbane i fensi. Strategija vređanja, ismejavanja (dakako neretko i opravdanog) dala je rezultate – dobili smo „urbane folkere“. Tako smo od vremena Lepe Lukić, Cuneta i Tozovca, preko Brene i Vesne Zmijanac, došli do Karleuše, do dekadencije u vidu agresivne „gej ikone“ tranzicione turbosrbije.

Direktnu kampanju da se zabrani politički nekorektna narodna muzika (folk sa nacionalnim predznakom, guslari koji guslaju o „srpskim herojima“) ustupa mesto sofisticiranim strategijama „posrednog prilaženja“. Jedan novinar dežurnog komesarskog medija globalista javno je predložio, prateći narodni sabor „Radovanje“, da se umesto zabrane „antihaškog guslanja“, finansijski podrže guslari koji bi po B92 matrici „opevali“ srpske „zločine i zločince“. Kulturni rat se vodi i dalje bez jasnih frontova, a u njemu sa jedne strane imamo „denacifikatore“ Srba i zatiranje nacionalne tradicije, dok sa druge strane postoji još neartukulisana, ali vitalna, volja za otporom i slobodom.