Da li razorena i zapuštena vojnička groblja u Makedoniji u kojima leže kosti junaka Prvog svetskog rata svedoče da je državi Srbiji svejedno zašto su njeni građani ginuli? Da li su nebriga i zaborav opšte mesto u nepisanom manifestu naše propasti?

Vojnička groblja jednog vojničkog naroda kakav je srpski, danas su mesta na kojima ostatak ovog epskog naroda treba da stane i zastidi se. Polomljena, zaboravljena i u travu zarasla groblja velikana koji su život dali za domovinu danas su mesta koja treba da služe za primer onoga šta se dogodi kada laki zaborav dođe po svoje. Kratko pamćenje i posledice dugogodišnjeg terora nad istorijom i njenim najsjajnijim trenucima doveli su do toga da se ni srpski narod ni srpska država ne ponašaju shodno slavnoj prošlosti. I u Srbiji, i oko nas i u celom svetu danas leže kosti junaka i mučenika na čijoj zaboravljenoj slavi živi ostatak svega što imamo i što jesmo.

ŠUME ZABORAVA U šumama Kajmakčalana, najvišem vrhu planine Nidže gde su vođene najstrašnije borbe na Solunskom frontu između srpske i nemačko-bugarske vojske, rasuta groblja više niko ne posećuje. Na mnogima su jedva čitljiva imena. Iskrivljena i zarasla u trnjine i korov, spomen kamenja za ubijene, umrle od rana i gladi, na ove visove posle završetka Prvog svetskog rata vukli su na toljigama očevi iz Srbije.

Ta Srbija, koja je po poprištima ostavila čitavu jednu generaciju mladih ljudi, nije mogla da zaboravi septembar mesec 1916. godine, mesec kada se na ovom prostoru odigrala jedna od najkrvavijih bitaka, bitka u kojoj je Drinska divizija sa 3.804 vojnika izbačena iz stroja.

Na Koti 2521, na Kajmakčalanu, nalazi se sarkofag, kosturnica i spomen kompleks posvećen dr Arčibaldu Rajsu, švajcarskom kriminologu koji je vojevao borbe uz srpsku sabraću u vreme Prvog svetskog rata. Ovaj, nekada, arhitektonski i istorijski dragulj, danas je ruina sa nakrivljenim krstom na kapeli, zvonarom, koju je zaveštao Mihailo Pupin, sa koje se odavno već ne razleže zvuk zvona i krovom koji prokišnjava. Kosturnica je otvorena, a kosti su razbacane. Na tabli iznad kapele koju je 1928. godine podigao kralj Aleksandar, stoji zapisano: „Mojim divjunacima i vernim koji svojim grudima otvoriše vrata otadžbine i ostadoše na njenom pragu…“

Više u 84. broju magazina “Pečat”