General Fabio Mini, komandant KFOR-a na Kosovu 2002-2003. godine (čitaocima „Pečata“ poznat i zahvaljujući intervjuu u broju 41), tvrdi da je NATO postao deoničarsko društvo koje kontroliše holding SAD.

DANAŠNJI NATO, POKAZUJE SE KAO ORGANIZACIJA NESPOSOBNA DA PREDUPREDI KATASTROFE IZA UGLA SOPSTVENE KUĆE, NA PRIMER NA BALKANU, ČAK I KADA PROTIV SEBE IMA PROTIVNIKE, BEZNAČAJNE U VOJNIČKOM SMISLU.

Kao savez, NATO ne postoji više, ako je ikada i postojao. To je postalo deoničarsko društvo kontrolisano od strame holdinga SAD-a. Rizikuje ona država među zemljama članicama NATO-a koja prihvati da nema obavezu kontrole, i postane deo multinacionalne kompanije na raspolaganju onome ko plati. NATO kao transatlantska alijansa slobodnih zemalja, na isti način jednakih po položaju i moći, sa istim interesima i istim vrednostima odbrane ne postoji, pa zato ostaje sumnja da nikada nije ni postojao. NATO izgleda sve više kao privid ili fetiš kome se obraća da bi se izbegle katastrofe, prikazan ne svojim porazom na bojnom polju već svojom nekorisnošću i svojom bezvrednošću.“

Ovim rečima italijanski general Fabio Mini opisao je svoje viđenje zapadne vojne alijanse, u svom komentaru, objavljenom neposredno pre pogibije šestorice italijanskih vojnika 17. septembra u Avganistanu, koji prenosimo uz neznatna skraćenja.

ROPSTVO U NOVOJ EVROPI Sumnja u postojanje NATO-a počela je da utire put posle raspada Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta. Godinama se mislilo da je u Istočnoj Evropi, dok su na zapadu neke suverene zemlje bile u koaliciji radi odbrane sopstvene slobode i demokratije, Moskva potčinila grupu država i primorala ih snagom da prete slobodnom zapadu. NATO je, dakle, predstavljao instrument odbrane suvereniteta svake pojedinačne zemlje članice, i njegovo postojanje bilo je neophodno zbog prisustva ruske pretnje. Uz to, pola veka niko nije (srećom) imao priliku da pokaže kako je NATO uopšte u stanju da odbrani suverenitet evropskih zemalja članica, osim ako se nije računalo na nuklearne snage SAD-a (kojih su se zapadnoevropske zemlje morale odreći). Kada se Varšavski pakt raspao, raspršili su se mnogi strahovi, pa je Alijansa počela da se ukazuje u svojim realnim dimenzijama: slonovski ogromna, sa velikim birokratskim aparatom, nesposobna za zajedničku politiku (osim kada su u pitanju bile naredbe koje su dolazile sa one strane Atlantika) čak i osorna.

Današnji NATO, posle decenija generalne probe, pokazuje se kao organizacija nesposobna da predupredi katastrofe iza ugla sopstvene kuće, na primer na Balkanu, čak i kada protiv sebe ima protivnike, beznačajne u vojničkom smislu. Proces koji bi bio pozdravljen i koji su svi želeli, jeste revizija Alijanse na bazi više konkretnosti, racionalnosti, usmerena i ekonomski prihvatljiva – nije usledio. Onemogućen je otporom promenama samih strukrura NATO-a, prisustvom nestabilnih teritorija izloženih demografskim rizicima i izgradnjom novog svetskog poretka. Ovim faktorima trebalo bi pridružiti strah zemalja koje su pripadale sovjetskom bloku. Osim straha, bilo je i nepoverenja: svaka bivša komunistička zemlja odbijala je prošlost Sovjetskog Saveza i iskazivala nepoverenje prema demokratskoj budućnosti Rusije, ali je istovremeno izražavala i duboko nepoverenje prema sopstvenim sposobnostima da postane i ostane slobodna. Za mnoge zemlje odbacivanje prošlosti nije značilo toliko sticanje suvereniteta i želju za samoodređenjem, već želju za definitivnim okretanjem stranice, potčinjavanje jednom drugom „paktu“, onom protivničkom, koji je do tog trenutka smatran pretećim neprijateljem, ali je neizmerno više obećavao na planu razvoja, pre svega ekonomskog.

Više u 83. broju magazina “Pečat”