Srpsko-ruski odnosi su tokom vekova, a i u poslednje dve decenije, prolazili plime i oseke, što zbog promenljivih međunarodnih odnosa, što zbog pozicija ove dve slovenske i pravoslavne zemlje u turbulentnim događajima i istorijskim procesima. Kakvi su oni danas?

Bliskost, slovenska i pravoslavna, te srodno istorijsko iskustvo (azijsko ropstvo i oslobađanje od njega, procesi modernizacije, svetski ratovi, decenije komunizma i život u jednoj nadnacionalnoj državi, te na kraju i slično postkomunističko iskustvo) ruskog i srpskog naroda, često i bez volje njihovih upravljača, guraju u bliže međusobne odnose ove dve države. No, i pored te i takve bliskosti, sposobnosti i volja političkih elita da to artikulišu kroz konkretne zajedničke interese je često bila neadekvatna ili je propuštala istorijski trenutak da operacionalizuje te iste interese.

OD BALANSA DO PRIBLIŽAVANJA Posle bombardovanja 1999. i dolaskom postmiloševićevskih snaga na vlast, Srbija se u značajnoj meri okrenula Zapadu. Doduše, ni u vreme Miloševića spoljna politika nije se ozbiljnije oslanjala na Rusiju, iako je pokušavala da se iščupa iz čeličnog zagrljaja američke imperijalne politike na Balkanu. Milošević je u svojoj spoljnoj politici pokušavao da balansira, ali uglavnom nije uspevao, pa je nestabilno oscilirao u odnosima prema SAD-u i drugim moćnijim državama.

Takvu nestabilnu spoljnu politiku nastavila je i nova vlast. Kada je pokojni premijer Đinđić uvideo da se Srbija nema čemu pizitivnom nadati od Zapada, predvođenog SAD-om, ne samo po pitanju okupiranog Kosova, on je počeo da menja svoju politiku. No, zbog atentata na njega nikada nećemo saznati kako bi se profilisala njegova nova spoljnopolitička orijentacija, i u kojoj je meri taj zaokret bio ozbiljan.

Vojislav Koštunica postaje premijer posle raspada i pada prozapadnog DOS-ovog režima 2003. godine, čiji je i on do tada bio deo. Njegova spoljna politika je nastojala vremenom da dođe do balansa, a to je značilo postepeni prelazak od jednostrane prozapadne i proameričke politike ka izbalansiranim odnosima i prema Vašingtonu, ali i prema Briselu i Moskvi. Period njegove dve vlade prošao je u značajnom približavanju Srbije i Rusije. Iako je njegova vlada, naročito koalicioni partneri, bila i dalje vezana za zapadne strukture moći, ovo je bio značajan pomak u procesu uravnotežavanja spoljnopolitičke orijentacije. Kao kruna tog približavanja Rusiji, bila je saradnja po pitanju Kosova i energetski sporazum. Čini se da je nekima to približavanje bolo oči, i da je nespremnost da se prihvati Euleks kojim se posredno prihvata stvaranje državnih institucija na Kosovu, izazvalo reakcije, kako na Zapadu, tako i u našoj zemlji. To je na kraju dovelo i do novih izbora i „sklanjanja Koštunice“ sa pozicije premijera.

Više u 79. broju magazina “Pečat”