Savkina slava i Milunkina beda
Broj 76 | Piše: Ratko Dmitrović • 13. avgust 2009
Samo zato što je vodila „hrvatsko proleće“ nedavno preminula Savka Dabčević proglašena je najvećom Hrvaticom svih vremena. Koliko Srba danas uopšte zna za Milunku Savić, najodlikovaniju i najhrabriju ženu u novijoj svetskoj istoriji.
MILUNKA JE JEDINA ŽENA NA SVETU KOJA JE DOBILA FRANCUSKI ORDEN „RATNI KRST SA ZLATNOM PALMOM“, A LIČNO JOJ GA JE URUČIO LEGENDARNI KOMANDANT FRANŠE D’ EPERE.
Na zagrebačkom groblju Mirogoj 10. avgusta sahranjena je Savka Dabčević Kučar, uz Miku Tripala najpoznatije ime „hrvatskog proljeća“, masovnog pokreta koji je 1971. godine uzdrmao temelje tadašnje Jugoslavije. Hrvati su tada tražili potpunu decentralizaciju, apsolutnu ekonomsku nezavisnost, republiku sa elementima državnosti. Tito je smenio Savku sa mesta predsednika hrvatske vlade (pre toga je bila na čelu CK SKH) sa svih funkcija smenjen je i Mika ali samo tri godine kasnije, kroz Ustav Jugoslavije, usvojeno je gotovo sve što je tandem Savka-Mika tražio. Ali, nije to tema.
POREKLO SRPSKO Dakle, Savka je doživela i poslednji čin svog najsmelijeg sna; dočekala je, uz potpunu samostalnost hrvatske države, i „hrvatsku strojnicu o hrvatskom ramenu“. Istina, početkom devedesetih nije tome dala bogzna kakav doprinos ali je njeno delovanje 1971. godine trasiralo put kojim su Tuđman i Hrvati 1992. godine došli do nezavisne Hrvatske. Pokušala jeste; angažovala se 1990. godine u Hrvatskoj narodnoj stranci, dve godine kasnije učestvovala je na predsedničkim izborima ali je i u jednom i u drugom slučaju za Hrvate bila neinteresantna. Dobila je samo šest odsto glasova u trci sa Tuđmanom. To nikome od Hrvata ne smeta i ovih dana, bez rezerve, Savka Dabčević Kučar proglašena je za najuspešniju hrvatsku političarku svih vremena. „Poslednja ruža Hrvatske“, „najveća Hrvatica svih vremena“ kako je pod naletom jeftine patetike nazivaju hrvatski političari i novinari, napustila je ovaj svet u 86. godini života. Verujem da nije ni sanjala u kojoj meri će je Hrvati slaviti.
Više u 76. broju magazina “Pečat”
Да је бизарна судбина једне од највећих Срба, Милунке Савић, усамљен случај, то би било страшно, а овако само можемо да ћутимо и да се стидимо. По правилу, после свега дођу пацови у људском облику, приграбе власт, дају себи имена улица, исмевају и понижавају Милунке, Мишиће, Миланковиће…иконе нашег рода, промовишући своја “дела“ и особине, које су нормалном на срамоту, а не на дику и понос.
Na žalost nikada u istoriji se Srbija nije na pravi način odužila prema ljudima koji su se žrtvpvali za nju u bilo kom obliku, bili ratnici , sportisti, naučnici ili obični ljudi. molim Boga da se to jednom promeni.
Srbi su takav narod koji bicu svog roda, sve pohvale, priznanja i nagrade za zasluge stecene za zivota, najcesce ne dodeljuje ni posle smrti!