U ovom gradu nema priče.  U ovom gradu nema grada. Onda nastupa trenutak kada se morate zapitati da li ova zaboravljena varošica postoji na karti, ili je, opustošena tranzicijom, ošamarena bedom i beznađem, palanka sa izbezumljenim radnicima i romociklima koji brišu glavnim putem po letnjoj  zapari samo fikcija.

PORED VLASNIČKIH NA TRANZICIONOM MILJEU OVOG GRADA PONIŠTENA SU SVA RADNIČKA I LJUDSKA PRAVA.

Keltski Navissos, rimski Naissus, vizantijski Nysos, slovenski Nis, nemački Nissa, uvek varirano ime po reci Nišavi koja teče kroz ovaj grad. Nekadašnja kapija između Istoka i Zapada, ratna prestonica Srbije pred početak Prvog svetskog rata, grad i inspiracija Stevana Sremca, Niš danas je ništa od svega nabrojanog. Nedugo pošto kročite u njega shvatite da nešto ne štima. Taj osećaj, kako vreme prolazi, počinje da vas obuzima. Ono što ste očekivali odavno ne postoji. Ono što bi bilo primerenije pročitati u satiri, tamo se samo nameće na ulici. Tamo je satira život, život satira.

KAZANDŽIJSKOM ULICOM Krećemo od kazandžijske ulice, nekada prepoznatljivog pečata autentičnog Niša iz doba kada su čorbadžije i kujundžije činile socijalni milje, ćifte iz malih dućana nudile ručno pravljenu robu, te kada je istočnjački duh prožimao  misao i način života njenih građana. Pod zaštitom države, ova ulica danas podseća na jeftinu varijantu restorana budvanske rivijere. Čak je i stara kaldrma zamenjena novom, nadsrešnice dorađene, poluprazne bašte načičkane udobnim stolicama sa izbledelim natpisima koka-kole. Grnčarske, kazandžijske, kujundžijske i druge zanatske radnje, jedina veza prošlog i sadašnjeg, ovde više ne postoje. Kaže jedan stariji Nišlija “ sve gi je vetar odno. Bilo kralja, bilo maršala, ali nikad ne bilo brže umiranje grada”.

Na mesto starih zanatskih dućana otvorene su banke, menjačnice i poker aparati. Ali vratimo se na kazandžijsku ulicu. U pokušaju da opipamo impuls grada, te da u Beograd ponesemo bar isečak nišlijske realnosti obraćamo se gazdi jednog od lokala za pomoć. Zainteresovano stupa sa nama u razgovor. Ima on pravu, što kažu, nišlijsku priču. Njemu su, veli, isključili struju. Na malom uzorku najbolja analiza stanja u gradu – zainteresujemo se i mi. Dok nam naš sagovornik priča o nemaru države prema vlasnicima lokala u najstarijoj ulici grada, te o birokratiji i administraciji kakve u svetu nema, (ograđujući se da je izbor na nama da li ćemo objaviti ili ne, ali…) gušeći našu pažnju suvim informacijama, dešava se da naš pogled zapne za sijalicu- lokal svetli-, ventilator- besprekorno radi. Na pitanje da li možda nije platio struju, vlasnik lokala u najstarijoj ulicu odgovara odsečno: ne i nastavlja…. Biće to prva od nelogičnosti na koje ćemo se tokom jednodevnog boravka u ovom gradu, saplitati.

PONIŠTENI Niš je grad u kome se najveći broj privatizacija pokazao neuspešnim, a egzistencija na ovom južno- tužnom koloseku alarmantna i zastrašujuća.
Prema podacima Agencije za privatizaciju u ovom gradu 88 odsto preduzeća je promenilo vlasničku strukturu od čega je ostvaren prihod od 468 miliona evra. Zbog nepoštovanja obaveza ugovor je raskinut sa 11 novih vlasnika, a prodaju očekuju radnici iz još 14 preostalih firmi. Iako Niš dobija čvrsta uverenja od nadležnih republičkih organa da je sedište jugoistoične Srbije i da postoji zainteresovanost za njegov stabilan i brži razvoj, kako je nedavno slikovito objasnio predsednik Samostalnog sindikata ovog grada, građanima, a posebno radnicima koji plate ne primaju više od godinu dana, čini se da je „Niš zaboravljeni grad na Koridoru 10“.

Procenat nezaposlenih rapidno se povećava, tako da čini ubedljivu većinu. Plate, pak, onima koji su  imali sreće da se “udome” u privatnoj strukturi kapitala kreću se od 10 do 16 hiljada dinara. Štrajkovi radnika privatizovanih preduzeća tinjaju. Posle Građevinara koji je proveo u štrajku tri meseca, fabrika tekstila Niteks na periferiji grada ne može se pohvaliti da je iz radikalnog ( ili onog “tihog”) uopšte izlazila. Odlazimo do Niteksa. Slika koju ćemo tamo zateći, govori dublje od pukog primera posledica tranzicione crne lakrdije. Ispred kapije nekadašnjeg giganta iz vremena renesanse srpskog poslovanja, firme koja je u dvorištu imala bazen sa labudovima i obdanište za decu zaposlenih, na temperaturi od 40 stepeni zbijeni jedni uz druge, nakostrešeni – radnici. Bat koraka, nasta komešanje, zavijoriše crne marame, poleteše ljudi ka nama – živi zid.

“Dolazi vamo. Koj te poslo?! Kakve bre novine!”, nadvikuju se štrajkači, unose u lice postarije žene, ispoštene, namučene. Treba napisati “Odbranu Nicoviću”, pomislih. Ili to samo progovara politika gladnih stomaka?

Više u 75. broju magazina “Pečat”