Teško je danas naći državu poput Srbije koja gotovo sadistički uživa u samoponiženju i vlastitim lažima i samoobmanama. Najveći deo zvaničnih „elita“ i javnosti stranih država oslobađa se streoptipa koje je posejala najgora antisrpska, zvanična propaganda dok ih „drugosrbijanci“ i „demokratske snage“ kod nas i dalje prihvataju i šire kao podrazumevajuće i opštevažeće istine. Istini za volju, nije tih „drugosrbijanaca“ baš mnogo, ali su zato veoma dobro raspoređeni, a naročito u nevladinom sektoru i medijima koje su bukvalno zaposeli.

Tako Marko Prešern postdiplomac ljubljanskog FDN u diplomskom radu koji je odbranio sa čistom desetkom, a na osnovu istraživanja zvanične slovenačke dokumentacije, tvrdi da „rat vođen juna ‘91. nije bio rat, da JNA nije bila Golijat a Slovenija David u nepotrebnom i tragičnom sukobu, kao i da JNA nije napala Sloveniju. I da se „JNA borila kao armija zapadnog tipa“. U sukobu u Sloveniji učestvovalo je jedva 3.000 uglavnom neobučenih mladih vojnika JNA protiv kojih se borilo više od 30.000 slovenačkih teritorijalaca.
Američki profesor Dejvid Gibs u svojoj knjizi „Humanitarna intervencija i razaranje Jugoslavije“ dokumentovano dokazuje „lažnu sliku o dobroj OVK i lošim Srbima“ i argumentovano tvrdi da je „Milošević bio otvoren za diplomatsko rešenje“, ali su albanski teroristi „iskoristili srpsku uzdržanost kao priliku da otpočnu novu ofanzivu“. On navodi reči nekadašnjeg britanskog ministra odbrane Džona Gilberta sa saslušanja u britanskom parlamentu: „…Došli smo bili do te tačke da su pojedini ljudi verovali da nešto protiv Srbije mora da se uradi, tako da su jednostavno provocirali sukobe“.

Svakoga meseca se poslednjih godina pojavljuju ovakvi naučni i stručni radovi po svetu, objavljuju se čitavi tomovi relevantne istorijske građe i dokumenata, ali to „drugosrbijancima“ ne smeta da i dalje govore o „srpskoj krivici“ za raspad Jugoslavije i o „Miloševićevom zločinačkom režimu“.

Ništa i niko ne može zadovoljiti ove tuđinski instalirane i dolarodirigovane „drugosrbijance“. Eto, da bi se dospelo do belog šengena „beogradske vlasti će do oktobra morati da obezbede pouzadni nadzor ‘granične linije’ prema Kosmetu i to u saradnji s Euleksom i policijskom strukturom nezavisne države Kosovo“.

Premijer Kosova Hašim Tači izjavljuje pre neki dan da je „dobro što iz Srbije polako dolaze znaci priznavanja kosovske nezavisnosti kao realnosti“. Tači je u razgovoru s novinarima iz pet beogradskih redakcija rekao da je „reč o izjavama lidera iz Beograda na međunarodnim konferencijama i internim sastancima s međunarodnim zvaničnicima“. I Tači tako nahvali srpski režim, ali ne pomaže jer Stipe Mesić nije zadovoljan. On se oštro istresa na Srbiju i traži da se ona konačno „dekosovizira“, a to odmah u horu pevaju i beogradski „drugosrbijanci“. Godi im što ih hvali Tači, ali im smeta što ih opravdano kritikuje Mesić. Kako li će im teško biti da zadovolje Andriju Hebranga i Maksa Luburića?

Srpski mediji i političari i ove godine pokazali su visok stepen uvažavanja muslimanskih žrtava u Srebrenici, uz istovremeno potpuno zanemarivanje oko tri i po hiljade srpskih žrtava u Bratuncu i okolnim selima. Gotovo niko nije ni pomenuo zločine Nasera Orića. A i kada ga neko pominje, reč je o jednoj vrsti izdizanja. Naime, postoji jedna vrsta analitičara koja se uvek da bi izbegla da ode levo ili desno, ili napred ili nazad, odluči da se izdigne u izmaglice u kojima se, kao, bolje vidi. Tako jedan sasvim „žuti“ analitičar, pišući o takoreći oslobađajućoj Haškoj presudi Oriću, kaže da ona „više, nažalost govori o stanju pravde u svetu i samom tribunalu, negoli o Oriću“. Za vlastitu nesposobnost, neangažovanje i za potpuno odsustvo odvažnosti izricanja traži se uteha u krajnje konfornim i po autora bezopasnim razglabanjima. Ova vrsta ljudi neće konkretno podići glas protiv antisrpskog Haškog tribunala i njegovih konkretnih  presuda nego će lamentirati o „stanju svetske pravde“ i životu kao „organizovanoj nepravdi“, uz isticanje „nužnosti saradnje sa Haškim tužilaštvom“.
Reč je o jednom obliku provincijalnog slabotinjskog sindroma koji, odbijajući da se suoči sa bitnim pitanjima svog naroda i države, lamentira o svetskoj nepravdi ili neškodljivo razmatra pitanja svetske politike. Tako se zabašuruje odavno poznat uvid i osnovni stav da „kada jedan narod više nema snage ili volje da se održi u političkim sferama, to nije kraj politike u svetu. To je samo kraj jednog slabog naroda“, a naročito njegove intelektualne i političke „elite“.

Sve do juče većina srspkog naroda je mislila da svoj život živi dostojanstveno. Držali su do svog ugleda i časti. Mislili su, izgleda pogrešno, da im dostojanstvo dovodi u pitanje socijalna situacija, nezaposlenost, odsustvo zdravstvene zaštite, ali da su ga ipak očuvali. I u jednom trenu su saznali da su sve ove decenije živeli bez ličnog dostojanstva. U trenutku donošenja neke evropske, prelazne odluke o „belom šengenu“ („Želimo da se uverimo da Srbi s Kosova ne mogu preko biometrijskog pasoša, izdatog u Beogradu, da uživaju viznu liberalizaciju i da mere koje je preuzela Vlada Srbije prave razliku između Srba u Srbiji, i Srba koji žive na Kosovu“, rekao je potpredsednik Evropske komisije Žak Baro), premijer Srbije Cvetković saopštio je naciji da joj je konačno „vraćeno dostojanstvo“(!!!) Diskriminacija  građana, sunarodnika, nikada i nigde nije mogla bilo kom narodu obezbediti dostojanstvo, pa neće ni srpskom.

Srećom, kako bi rekao jedan veliki filozof, „nijedna sila ne može uništiti Duh nekog naroda ni iznutra, ni izvana, ako on sam nije bez života, ako već nije propao“. Srpski narod je, sudeći pre svega po onima koji su danas na vlasti poprilično propao, ali ne toliko da bi mu neki briselski birokrati mogli oduzeti ili vratiti dostojanstvo i veru u sebe. Srpski narod je to imao i imaće, a oni koji  dostojanstvo nemaju, neka ga potraže na „belom šengenu“.

I da podsetimo: znači li to da su onih sto pedeset hiljada Srba na Kosovu za koje ne važi bezvizni režim, a na šta je zvanična Srbija lako pristala, odista bili i ostali lišeni ličnog i svakog drugog dostojanstva?