„Pečat“ je u prošlom broju objavio prvi deo sećanja i razgovora Venceslava Glišića. U ovom broju naš poznati istoričar iznosi podatke o Rankovićevom odnosu sa Đilasom i Krcunom, o njegovoj ulozi u hapšenju Draže Mihailovića i vrbovanju Nikole Kalabića.

Sa savetovanju u Stolicama, pridružio nam se Kardelj, sa kojim smo boravili u Tolisavcu. On je već tada počeo da se bavi teorijom i praksom narodnooslobodilačkih odbora.

Kada su u septembru i početkom oktobra 1941. partizanski odredi oslobodili većinu gradova u Zapadnoj Srbiji – osim Šapca, Valjeva i Kraljeva – nije bilo više potrebe da boravimo u selu Tolisavac. Ionako nam je već duže vreme bio potreban grad odakle bi lakše rukovodili ustankom, i održavali veze sa partijskim organizacijama i odredima. Procenili smo da nam je za sedište CK i Vrhovnog štaba najpogodnije Užice, jer se nalazilo u centru slobodne teritorije.

KRCUNOV NACIONALIZAM Polovinom oktobra krenuli smo iz Tolisavca u Užice. Tito je pošao sa Davorjankom Paunović i Lulom Planojević automobilom koji mu je obezbedio Koča, a mi smo putovali na konjima. Ja sam određen za vodiča, pa je trebalo da pronađem prenoćište. Bila je jesen, padala je kiša, zaglibili smo se u selu Rujevcu, te sam odlučio da tu i prenoćimo. Tito me je zadirkivao da sam loš vodič jer nisam izabrao bolji put pa nam se komora zaglibila. Primetio sam da je Tito bolje poznavao te krajeve od mene. Na moje pitanje otkuda on poznaje taj teren, odgovorio je da je 1914. na tim prostorima ratovao protiv Kraljevine Srbije. Rekao sam mu da Srbi to ne smeju da saznaju, jer ga neće prihvatiti za vođu, da to treba zaboraviti i ne pominjati.

Tajna da je Tito ratovao protiv Srbije čuvana je dok je on bio živ, pa i posle njegove smrti. Taj podatak nije objavljen ni u zborniku o narodnim herojima (1982), a nije obelodanjen ni u Titovoj biografiji koju je sastavio Pero Damjanović. Taj podatak prvi je pomenuo Đilas u svojim memoarima.

Na putu do Užica, u Ljuboviji, sreli smo se sa četnicima Draže Mihailovića koji su držali grad. Pošto je to bilo u vreme dok smo sa njima sarađivali, nisu nam pravili probleme. U Užicu smo se zadržali oko mesec i po dana. Iako smo službu bezbednosti (Oznu) formirali tek 13. maja 1944. u Drvaru, već u Stolicama odlučili smo da u svakom partizanskom odredu imamo zaduženog čoveka za obaveštajne poslove. U samom Užicu Krcun mi je pomagao u borbi protiv pete kolone, kao i prilikom obezbeđivanja Vrhovnog štaba. On je nastavio da se bavi tim poslom sve do juna 1942. godine, kada je, prilikom našeg polaska za Bosansku Krajinu, otišao za rukovodioca Politodela druge proleterske brigade.
Pitao sam Rankovića da li je tačna vest, koja se proširila u narodu, da nije hteo da prima Krcuna poslednju godinu pred njegovu smrt, i da se Krcun žalio pred borcima da ga je Mile Milatović kod njega optuživao da previše vremena posvećuje svojim borcima, rešavajući njihove probleme.

Više u 72. broju magazina “Pečat”