Prvih 365 dana sadašnjeg sastava Vlade Srbije  na čelu sa Mirkom Cvetkovićem proteklo je  u aferama, lažnim obećanjima i ostvarenjima  samo stranačkih interesa vladajuće garniture.

Kada je pre godinu dana formirana Vlada, samo oni koji nisu znali baš ništa o ljudima koji vode članice vladajuće koalicije mogli su da sumnjaju da će ona dočekati svoj prvi rođendan. Kako je pun radosti izjavio Ivica Dačić, potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova: „Dokazali smo da ova kombinacija može da funkcioniše“.

NEPRINCIPIJELNI PRINCIPI Iako je Dačić poznat po čestoj promeni stavova ili, tačnije, po potpunom odsustvu bilo kakvih uverenja („podržavamo Koštunicu da ne bi došli na vlast žuti“, „nedolazak DS-a na vlast je najveći interes građana Srbije“, „sklopili smo koaliciju sa DS-om jer je to u interesu građana Srbije“) – dakle, ma koliko bio sklon da govori bilo šta, bilo kome, bilo kada, samo da u datom trenutku može objasniti svoje ponašanje, a da ne koristi uličnu ili medicinsku terminologiju – ovoga puta on govori istinu. Vlada koju čine DS, G17 Plus, SDA-Ugljanin, SDP-Ljajić, SPO, LSDV, SPS, PUPS, JS (i, naravno, ne smemo zaboraviti na podršku koju daje Mađarska koalicija, i uvek za saradnju raspoloženi DHSS, Batić i ambasador), zaista daje sve od sebe da ostane na vlasti. Najčvršći su savezi slabih karaktera, otuda i trajanje Vlade od čitave jedne godine.

Vladu uz premijera Mirka Cvetkovića, čine još četiri potpredsednika i dvadeset pet ministara, što je verovatno najveći, ako ne i jedini dokaz da je Mlađan Dinkić u pravu kada kaže „svetska ekonomska kriza je razvojna šansa za Srbiju“, a zatim dodaje „Srbija nije u krizi“, da bi posle određenog vremena objavio: „Srbija izlazi iz ekonomske krize“ (što je takođe zanimljivo, budući da po njemu nije tamo ni bila). No, veličina Vlade koja po svom obimu može da se poredi sa nemačkom ili kineskom, dokazuje da nema potrebe da država štedi – tu su građani. Endi Vorhol je govorio da će „u budućnosti svaki čovek imati petnest minuta slave“. Na njegovom tragu, dobitnik žirafe iz budžeta, i, bezmalo savremenik Betovena i Šopena, Dragan Marković Palma, otišao je korak dalje izjavom da „svako ko pređe cenzus treba da učestvuje u vlasti“.

Na samom početku postojanja Vlada je učinila ozbiljnu, iako početničku grešku; članovi Vlade objavili su četiri principa na kojima će počivati njihova vladavina. Da su bili malo strpljiviji i da su ćutali, kao što sada ćute kada ih pitaju koliko je Srbija zadužena, ministri i predsdnik Vlade danas bi mogli da kažu: mi vam ništa nismo obećali. Ovako, principi su tu, pa da ih sagledamo u svetlu njihovog izvršenja.

1) opredeljenost za evropsku budućnost Srbije;
2) neprihvatanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i Metohije;
3) jačanje ekonomije i socijalne odgovornosti;
4) borba protiv kriminala i korupcije.

ULAZAK U EVROPU Pođimo redom, kako su po prioritetima i postavljeni ciljevi Vlade, koju su duhoviti novinari nazvali Cvetković-Daček, pronalazeći vezu sa vladom Kraljevine Jugoslavije koja je potpisala trojni pakt sa Hitlerovom nemačkom (Cvetković-Maček), što je verovatno puka slučajnost u vezi sa imenima, a nikako sa konkretnim potezima Vlade Mirka Cvetkovića i potpredsednika Ivice Dačića.

Najvažniji cilj Vlade, smisao postojanja Srbije, Srba, građana Srbije, suština planetarnog trajanja, i dokaz da je došlo vreme za raj na zemlji, jesu evropske integracije! Vlada oličena u Božidaru Đeliću, smatra da smo na pragu EU (nije potrebno nabrajati sve Đelićeve izjave od 2000. godine na ovamo, u kojima nam nekih osam godina obećava da smo u ovoj, a najkasnije u idućoj godini članovi EU). U mandatu ove vlade, Oli Ren nam je objavio da misli kako „Srbija ima evropsku budućnost, ali da ne treba ove godine (2009) da podnosi zahtev za status punopravnog kandidata“, ili, kako bi se prevelo na srpski, taj čudni i sve ređe upotrebljavan jezik u Srbiji: „Nemojte vi zvati nas, zvaćemo mi vas“. I kao da neobaveštenost evropskih funkcionera nama kraja, kancelar Nemačke, Angela Merkel, izjavila je da „EU još možda treba da primi Hrvatsku, a da Srbija ne može na dnevni red doći pre 2018“. Ovakve izjave dobile su mali prostor u našim sredstvima informisanja, a savet Rena i mišljenje Merkelove odbačeni su kao proizvoljni, usamljeni i ničim izazvani stavovi.

IZLAZAK IZ ISTORIJE Zato je tu beli šengen, koji Srbija možda i može da dobije posle samo devet godina otkako je spalila centar svoje prestonice, priznala da je kriva za sve ratove i nesreće na prostoru SFRJ, a i šire, nakon što je izručila predsednika Miloševića, kompletan politički, policijski i vojni vrh, odustala od tužbe protiv BiH, NATO-a, Hrvatske, prodala gotovo celokupnu privredu, i to za mali novac, zemljama koje su je bombardovale…

Samo devet godina pošto je izašla iz istorije, Srbija je na pragu da dobije pravo da bez viza putuje po zemljama koje su članice EU. Crnoj Gori je za istu stvar trebalo dve godine, Hrvatskoj nije bilo potrebno ni mesec dana. Ako i pristane da građanima Srbije ukine vize, EU će, zauzvrat, dobiti mogućnost da na miran način sa KiM iseli preostale Srbe, bar one mlađe koji još uvek žele i možda nekim čudom i mogu da putuju.

Naime, komisija EU koja odlučuje o uvođenju bezviznog režima za građane Srbije, traži da se pasoši za „one koji imaju prebivalište na KiM, ne izdaju“. To će naravno zančiti da će Albanci putovati sa UNMIK-ovim ili albanskim pasošem, a Srbi će morati da se prijavljuju po gradovima u unutrašnjosti Srbije. Osim maltretiranja, troškova i poniženja, Srbi će polako početi da odlaze tamo gde su i prijavljeni, razoružani saznanjem da je Srbija pristala da joj EU određuje kome i kako će izdavati pasoše, i koju teritoriju može dokumentovano zvati svojom.

ODLAZAK SA KOSMETA Na prvi cilj, na smisao postojanja i suštinu samog ljudskog trajanja, evropske integracije, logično se naslanja stav drugi: neprihvatanje jednostrano proglašene nezavisnosti KiM. Drugi cilj po važnosti Vlade, proizlazi iz važnosti prvog. I sa članovima Cvetkovićeve Vlade nema nikakve međusobne veze. Učešće u EU neodvojivo je povezano sa stavom o nezavisnosti Kosmeta, a uz to i sa članstvom u NATO-u, ma koliko se pravili da to ne znamo. Zvaničnici EU i SAD-a zaista kažu „evropska budućnost Srbije nije uslovljena priznavanjem nezavisnosti KiM“, što navlači osmeh olakšanja na lica naših ministara, ali prećute da im je rečeno da moraju da vuku poteze koji nedvosmisleno dokazuju da KiM prećutno postaje priznata država sa fukcionalnom nezavisnošću, ako ne i formalnim priznanjem.

U mandatu ove Vlade, koja tako tvrdo odbija da prizna „jednostrano proglašenu nezavisnost“, Kosovo je pod tim imenom postalo punopravni član MMF-a i Svetske banke, na njegovu teritoriju je stigao Euleks, koji je potpuno derogirao po Rezoluciji 1244 jedinu vlast, UNMIK, uspostavljene su čvrste carine na graničnim prelazima prema Srbiji, podignute su poternice za liderima Srba sa severa KiM.

Osim toga, američki ambasador u odlasku, Kameron Manter, javno je izneo tvrdnju koja nikada nije demantovana, da mu je od strane predsednika Republike Borisa Tadića i ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića obećano da će „pojedini neodgovorni Srbi biti zauzdani“, jer „ugrožavaju i svoju i tuđu bezbednost“. Srbi su nastavili da žive bez struje, optuženi za nasilje od 17. marta, dok su počinioci masovnog zločina dizanja autobusa sa srpskim putnicima u vazduh – oslobođeni. Nastavljeno je sa prebijanjima, hapšenjima i maltretiranjima preostalih Srba.

Predsedniku Republike Tadiću najpre je zabranjeno, a zatim dozvoljeno da na KiM dođe, ali samo kao privatno lice, u privatnu versku posetu Gračanici, dok je njegovim savetnicima i gradonačelniku Beograda zabranjeno da pređu granicu koju je zapravo priznala sama Vlada, pristajući da Euleks postavi carine i da napadne i osudi Srbe sa severa KiM koji su fizički sprečili Euleks da srpskim novcem puni budžet „jednostrano priznate KiM“.

IZVINJENJE I KAJANJE Svojim ponašanjem ministar za KiM je uspeo da izazove kratak ali buran i strastan sukob među Srbima. A kao poseban dokaz koliko je Vladi stalo do KiM i koliko je EU stalo do toga šta misli Srbija, u Bugarskoj je uhapšen, pa zatim uz izvinjenje i pušten Agim Čeku, nekim previdom optužen od srpskih vlasti da je kriv za masovne zločine nad Srbima i nealbancima tokom poslednjih godina dvadesetog veka. Čeku je bez mnogo sakrivanja oslobođen na zahtev SAD, Velike Britanije i Francuske, što bi moralo da znači da, ili nam te zemlje nisu prijatelji, ili mi nikako ne možemo da razumemo da nam pomenuti zaštitnici Čekua i Kosova najdobronamernije poručuju da Čekuov zločin i nije zločin, kao i da ubijanje Srba zapravo nije tako teško delo da bi se za njega moralo odgovarati, već pre civilizacijska misija čiji nosioci treba da budu nagrađeni.

U vreme kada je Čeku puštan iz zatvora uz izvinjenje i kajanje, po Novom Sadu zaklinjući se u večnu regionalnu saradnju, saobraćaj je zaustavljao i život činio nemogućim upravo predsednik Bugarske. Usred tvrde borbe za „nepriznavanje jednostrane nezavisnosti“, Crna Gora i Makedonija priznale su Kosovo, mi smo im proterali ambasadore, ali sada čekamo nove, kao da je Anka Vojvodić sama priznala Kosovo, dok njen predsednik Vlade nije imao ništa sa tim, a njena država povukla priznanje kao žalosnu grešku.
Srbima je poručeno da ne učestvuju na lokalnim kosovskim izborima jer to znači priznavanje Vlade Kosova, ali im je zato rečeno da se vrate u kosovsku policiju koju su pre godinu dana napustili na zahtev Beograda, iako je to oružana sila pod komandom Vlade Kosova.

BEG OD ODGOVORNOSTI Treći cilj Vlade, „jačanje ekonomije i socijalne odgovornosti“, trebalo je da Vladu učini „socijalno odgovornom“. Odgovornost bi se mogla sagledati na primeru čestih štrajkova pregladnelih radnika koji nemaju šta da izgube. Štrajkovi glađu, sečenje prstiju, blokiranje skupština opština, nasilan ulazak u fabrike, bacanje pod voz – sve su to bila sredstva da radnici pokažu koliko je Vlada daleko od socijalne odgovornosti. Tek ako bi se javnost zainteresovala za neki slučaj, kao za radnike u Novom Pazaru ili štrajkače glađu u Kragujevcu, Vlada bi nevoljno otišla da izvidi problem i da ga odloži za neko buduće vreme, pravdajući se da je u pitanju privatizovana imovina, i da je ona tu nemoćna. Kako je do privatizacije došlo i ko je moćan da objasni zašto neko treba da se ubije ili osakati da bi mu bilo uplaćeno ono što je već pošteno zaradio – nije objašnjavano.

Ipak, kada radnici pokušaju da zaustave saobraćaj na autoputu, i tako skrenu pažnju na sebe, Vlada, uplašena da bi evropska roba mogla biti opterećena troškovima zastoja, pošalju policiju, ili kao gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, ljutit što mu radnici blokiraju saobraćaj ispred Vlade Srbije, socijalno odgovorno zavapi: „ako policija nije u stanju da zavede red, neka to dopuste meni“. Ako nije mislio da reši problem radnicima ili da ih lepim rečima ubedi da gladuju kod kuće, jedino što je preostalo jeste sila, što pojašnjava zašto je tražio i dobio komunalnu policiju, za sada opremljenu pendrecima i lisicama (malo za kriminalce, ali za radnike dovoljno).

NOVA ZADUŽIVANJA „Nada umire poslednja“, misao je pod kojom traje Vlada Mirka Cvetkovića, odnosno onaj ko zaista upravlja radom najvišeg organa izvršne vlasti Srbije. Veća zaposlenost morala bi biti jedna od odrednica „socijalno odgovorne Vlade“, ali prema zvaničnim podacima izjava direktora Nacionalne službe za zapošljavanje, Vladimira Ilića, nezaposlenost je u maju 2009. godine povećana sa 14 na 15 odsto, odnosno na 767.547 nezaposlenih (nekih pet hiljada više nego u aprilu mesecu iste godine). Uni kredit banka je izašla sa procenom po kojoj je zvanična statistika zapravo umirujuća, i objavila da je nezaposlenost dostigla 21 odsto. Republički zavod za satistiku objavio je da je prosečna neto zarada u maju mesecu iznosila 31.086 din (330 eura), što je realni pad od 6,1 odsto u odnosu na april. Ali čak i da nije, trebalo bi objasniti na osnovu kog to parametra prosečna NETO plata zaista iznosi toliko, i ako zaista toliko iznosi, kako je moguće da se sa tako velikim prosečnim platama i doprinosima budžet ne puni do vraha, već se stalno pronalaze novi nameti.
NBS objavljuje da je Srbija zaključno sa januarom ove godine bila zadužena 21 milijardu i još preko toga 460 milona evra, a nova Vlada je već pre kraja svoje prve godine požurila da toj sumi doda još tri milijarde koje će uzeti od MMF-a, a sada, dok čeka da se delagacija svemoćnog Monetarnog fonda pojavi u avgustu, tražiće da se kod domaćih banaka zaduži za još milijardu i po evra, jer, kako kaže Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije: „situacija je lošija nego što je bilo predviđeno rebalansom i deficit u prvom polugodištu je oko 60 milijardi dinara dok je inicijalnim rabalansom i dogovorom sa MMF-om bilo predviđeno 35 milijardi“. Kao da je sasvim normalno i prirodno imati vladu koja već u prvoj godini ima drugi rebalans budžeta, premijer Cvetković takođe najavljuje da će od MMF-a tražiti saglasnost za povećanje budžetskog deficita.

Sve ovo govori o tome koliko Vlada nije u stanju da obuzda sopstvenu potrošnju, ali i o tome da je MMF postao vrhunski arbitar i pravi regulator monetarne i svake druge privredne politike u Srbiji. To je veoma loša vest za penzionere, što dokazuje Bogdan Lisovik, stalni predstavnik MMF-a u Srbiji kada kaže: „smanjivanje penzija predstavljalo bi nesumnjivo prihvatljiv korak u okviru ovog programa, naročito ako se pokaže da su druge mere, kao što su smanjivanje plata u javnom sektoru ili povećanja pdv-a sprovedu onako kako bi bilo potrebno“.

Dugovi koje iza sebe ostavlja Vlada sigurna su garancija da će zahvalno potomstvo često pominjati ime premijera i ministara koji su im ostavili tako skupu uspomenu.

POD KONTROLOM PREDSEDNIKA I naravno tu je „borba protiv kriminala i korupcije“. Predsednik Tadić, za koga se opravdano sumnja da zapravo vodi Vladu, na svakom skupu gde postoje kamere i više od deset gostiju, obavezno počne da preti hapšenjima i zakletvama kako će kriminal biti uništen, i kako niko nije zaštićen od zakona. Iako se svi, i političari i javnost i evropske institucije, slažu sa tim da je korupcija glavni problem Srbije, niko zbog njenog praktikovanja još nije stradao. O korupciji se priča, prave se televizijske emisije, piše se u novinama, preti se po partijskim skupovima i na policijskim urancima, ali obračuna sa nosiocima, prvenstveno ekonomskog kriminala – nema.
Nikome se ne osporava privatizacija, očigledna pljačka uz prisustvo vlasti prećutkuje se, legalizuje i nagrađuje, novine su pune imena narko dilera koji su na slobodi, iako bi posle takvih tekstova morali biti ili u zatvoru (ili bi kažnjeni morali biti oni koji su ih tako zlonamerno klevetali).

Komisija za sukob interesa traži ostavke Homena, Ćirića, Krkobabića mlađeg, ali ništa se ne dešava. Ministarka pravde Malovićeva dokazano je u sukobu interesa, ali ni po tom pitanju se ništa ne dešava. Strane službe hapse na teritoriji Srbije, kao u slučaju Karadžić, i opet se ništa ne dešava. Ubija se demonstrant Ranko Panić, opet ništa. U Nišu se otkrivaju stotine milona evra sumnjivo potrošenog novca…

Godinu dana kasnije „članovi kabineta sačinili su bilans rezultata, iz kojeg proizlazi da ostvareni rezultati u proteklih godinu dana odudaraju od percepcije u javnosti, budući da ukazuju na pozitivan pomak u njenom radu na svim poljima“. Nakon ovakve ocene koju je premijer Cvetković sa svojim saradnicima dao sam o sebi, moramo se složiti da ovakva kombinacija može da funkcioniše. Zaista samo ljudi, potpuno neopterećeni realnim životom ili istinom, mogu tako nešto napisati i potpisati. Baš kao kada Tadić na otvaranju nekog kilometra autoputa izjavi: „Nećemo vam mi obećavati vozove koji idu 250 na sat i nemoguće brze pruge, mi ćemo vam obećavati samo ono što je realno“, dok iza njega stoji Milutin Mrkonjić koji aplaudira, mazi predsednika po leđima i ponavlja: „Bravo, bravo tako je!“; ma ko je u ostalom ikada i pominjao te brze pruge? Ma ko je, uostalom, ikada i pominjao da Vlada treba da bude uspešna i ispuni ono što je zapisala i obećala.

Da li više verujete svojim očima ili članovima Vlade? Mislite o tome i pitajte se u kakvom vi to svetu živite „kada ostvareni rezultati u proteklih godinu dana, odudaraju od percepcije u javnosti“. Neko je sigurno lud, a ko – to je već retorsko pitanje…