Ozvučeni kreveti drugarice supruge
Broj 70 | Piše: Ratko Dmitrović • 02. jul 2009
Nije Ranković smenjen zbog toga što je bio veliki Srbin, naprotiv, i nije ta operacija mogla da se izvede bez jedne osobe koja se iznad svega plašila povratka u siromaštvo.
Koliko je bio dubok srpski nacionalni poraz u Kraljevini Jugoslaviji, a posebno u Titovoj državi najbolje je pokazala sahrana Aleksandra Rankovića, u avgustu 1983. godine. Nekoliko desetina hiljada Srba došlo je da isprati čoveka kojeg je, kao svog najbližeg saradnika, Josip Broz još 1966. godine smenio sa svih funkcija i poslao u penziju.
Neki će danas reći da je tog vrelog avgustovskog dana na Centralnom groblju bilo više od 50 hiljada ljudi, drugi da ih je bilo dvostruko više. Živi svedoci će dodati da su na poslednji ispraćaj čoveka određenog da nasledi Tita došli njegovi saborci, bivši partizani ali i neki ubeđeni antikomunisti koji će se, desetak godina kasnije, pojaviti na javnoj sceni Srbije. Za tadašnju političku garnituru Srbije, dugo i predugo trajali su aplauzi i skandiranje „Leko, Leko“. Okupljeni su verovali da na taj način odaju poštu „poslednjem pravom Srbinu“ iz Titovog okruženja i tu se krije odgovor na dilemu sa početka teksta.
UBEĐENI JUGOSLOVEN Aleksandar Ranković nikada nije bio Titov protivnik, nikada ga nije prisluškivao (službena verzija) i nikada u javnom životu nije ni spomenuo svoje srpsko poreklo.
Naprotiv, srpski nacionalizam, njegovi slabašni i krhki ostaci u SFRJ imali su u Aleksandru Rankoviću najvećeg i najopasnijeg protivnika. Ranković je bio ubeđeni Jugosloven, unitarista, zagovornik snažne centralizovane Jugoslavije, najveća brana jačanju ingerencija tadašnjih republika i to je razlog njegove smene.
Više u 70. broju magazina “Pečat”
Članci (RSS izvor)
GOSPODINE DMITROVIĆU,
NAVODNO NEUTRALNOM KOLUMNISTI I TUMAČU PROŠLOSTI, NE PRILIČI USPALJENI NACIONALNI DERT IZ PRVOG PASUSA.
JA SAM BIO TAMO NA TOM GROBLJU, TADA U TOJ GOMILI, MNOGO MANJE JE BILO KUKNJAVE ZA „SRPSKIM NACIONALNIM PORAZIMA“, A MNOGO VIŠE ŽALOSTI ZBOG NESTAJANJA LJUDI TAKVOG KOVA. LJUDI KOJIMA JE ČOVEK BIO ČOVEK, A ZLOTVOR ZLOTVOR.
DRŽAVA I TREBA DA BUDE SNAŽNA, CENTRALIZOVANA I UREDJENA, UKOLIKO NIJE ONA JE LOVIŠTE SUROVIH BEZOBZIRNIH, ZVERI U LJUDSKOM OBLIKU, KAO ŠTO I GLEDAMO DANAS.
VAŠ „ESEJ“ STE POČELI SA RAZOČARAVAJUĆE JASNOM NETRPELJIVOŠĆU I TAKVA ĆE MU BITI I SUDBINA. OBJEKTIVNOST JE POTONULA U MORU EMOCIJA.