Evropski parlament je izglasao rezoluciju kojom se 11. jul objavljuje danom sećanja na genocid u Srebrenici, i to bez zakazivanja javne rasprave po meritumu rezolucije.

Pritisak da uradite „pravu stvar“ može zaista da bude prevelik. Zapravo toliko veliki da ćete na brzinu prekršiti i sopstvena procesna pravila, da ne govorimo o previđanju tako sporednih principa kao što su vreme za trezveno razmatranje i pružanje prilike svim zainteresovanim stranama da kažu svoju reč.

Sve se 15. januara 2009. godine dogodilo besprekornom politički korektnom brzinom. Većinom od preko 500 glasova, koja nas vraća u doba Vrhovnog sovjeta (mada, ipak, bilo je i 22 uzdržana, 9 protiv, da ne grešimo dušu), Evropski parlament je izglasao rezoluciju kojom se 11. jul objavljuje danom sećanja na genocid u Srebrenici. Stvar postaje zanimljiva kada se uzme u obzir da je nekoliko nacrta srebreničke rezolucije bilo podneto jedva tri meseca pre toga. Pod takvim okolnostima, prvi korak uobičajene procedure bilo bi ne samo usklađivanje raznih predloženih nacrta već – što je mnogo važnije – zakazivanje, od strane zaduženog parlamentarnog odbora, javne rasprave gde bi sve zainteresovane strane imale priliku da uzmu učešće i da objasne svoj stav po meritumu ovako značajnog pitanja. Pravilo 114 (2) Evropskog parlamenta ostavlja jak utisak da bi upravo to bilo pravilan postupak: „Predlozi (političkih grupa) dostaviće se odboru koji je zadužen za njihovo razmatranje. Tamo gde je to prikladno, odbor će tekst zatim dostaviti parlamentu u skladu sa postupkom koji ova pravila predviđaju.“

Prljave strasti: dijana valis, potpredsednica parlamenta i jedan od sponzora rezolucije o srebrenici nije mogla da vidi u julu 1995. godine nikakve užasavajuće prizore na svom tv ekranu zato što oni nisu bili ni emitovani.

Paragraf 3 istog pravila nastavlja: „U slučajevima gde podnosi izveštaj, zaduženi odbor će parlamentu dostaviti predlog za preporuku Savetu, uz kratko objašnjenje…“
Ovakva pravila, koja podstiču na poštovanje suštinskih oznaka demokratske prakse, kao npr. „razmatranje“ (za razliku od progurivanja), nisu samo vrlo trezvena već su, šta više, u skladu i sa Pravilom 96 (1) samog Evropskog parlamenta koje sa elokventnom jednostavnošću od poslanika zahteva sledeće: „Parlament će obezbediti najveći stepen transparentnosti u svom radu…“ (Videti: Rules of procedure, 16th edition, October 2008).

BRZOMETNI POSTUPAK Ako obratimo pažnju na neke pojedinosti iz rezolucije, možda će nam postati jasno zašto su se njeni sponzori opredelili za brzometni postupak kao najpoželjnije rešenje. Tu se, na primer, pominje „pokolj, nakon pada Srebrenice, više od 8.000 muškaraca i dečaka muslimana, koji su bili streljani po kratkom postupku“ od strane bosanskih Srba. Da ništa ne bi bilo propušteno, dodaje se još i deportacija „hiljada žena, dece i prestarelih osoba i silovanje velikog broja žena.“

Da je bila zakazana javna rasprava po meritumu rezolucije, nema sumnje da bi parlamentarni odbor o Srebrenici saznao niz korisnih stvari, a najbitnije da uopšte nije tačno da je 8.000 muslimana bilo poređano pa postreljano. Najveći broj mogućih žrtava srebreničkog masakra mogao bi biti oko 3.400, pod pretpostavkom da svaki sudsko-medecinski izveštaj haškog Tribunala bez dalje analize bude  prihvaćen kao dokaz streljanja, što ni teoretski nije moguće.

Razlog je sledeći. Preko 50 odsto postmortem izveštaja odnosi se na delove tela, kao vilica ili butna kost, koje su revnosni stručnjaci tužilaštva Međunarodnog tribunala u Hagu uzdigli na status „slučajeva“ ali na osnovu kojih nije moguće izvući nikakav pouzdani zaključak o uzroku ili načinu smrti. Šta više, u oko 50 odsto slučajeva, stručnjaci tužilaštva sami su u svojim nalazima priznali da nisu u mogućnosti da uzrok i način smrti utvrde.

Ali rezolucija ipak sadrži jednu tvrdnju koja je u suštini tačna: „…uprkos ogromnim naporima koji su do danas bili uloženi sa ciljem da se pronađu i odkopaju masovne i pojedinačne grobnice žrtava, pretrage koje su do sada bile preduzete ne dozvoljavaju potpuni uvid u događaje u i oko Srebrenice.“ To je tačno, jer zaista postoji veliki broj pitanja koji su bez odgovora. Ali ako smo se u tome složili, odakle onda tolika žurba da se izvedu kategorički zaključci i da se pripiše krivica?

Činjenica da je na plenarnoj „debati“ u Evropskom parlamentu od ukupno 785 potencijalnih učesnika progovorilo samo desetak, i to najvećim delom iz redova predlagača ove rezolucije, potvrđuje sumnju da se radilo o režiranoj predstavi, a ne o pravom parlamentarnom postupku koji bi mogao poslužiti za primer mladim demokratijama istočne Evrope.

PREGREJANA MAŠTA Što ne znači ni da su oni malobrojni, koji su uzeli učešće, time sačuvali čast zapadnog parlamentarizma. Upadljiv primer je Dijana Valis, potpredsednica parlamenta i jedan od sponzora ove rezolucije u ime Saveza liberalnih demokrata: „…mi se svi osećamo kao saučesnici pošto smo neke od tih prizora u julu 1995. gledali na sopstvenim TV ekranima, a da smo se pri tom osećali tako bespomoćno.“

Međutim, gospođa Valis pati od pregrejane, mada nesumnjivo politički korektne, mašte. Ona u julu 1995. nije mogla da vidi nikakve užasavajuće prizore na svom TV ekranu zato što oni nisu bili ni emitovani, te ih zato niko nije mogao videti. Razlog za ovo vrlo je jednostavan i u vezi je sa hronologijom relevantnih događaja, koji se gube negde u maglovitoj četrnaestogodišnjoj prošlosti.

Možda to danas nije lako sebi predstaviti, pošto je fraza „srebrenički genocid“ postala skoro svakodnevna uzrečica, i gospođi Valis se zato može oprostiti lapsus, ali priči o srebreničkom masakru je svojevremeno trebalo dva puna meseca da se oblikuje i odomaći. U udarnom dopisu Njujork Tajmsa od 18. jula 1995. (autor Kris Hedžes) piše da se 3.000 do 4.000 muslimana, za koje je nakon što je 11. jula pala Srebrenica bilo javljeno da „fale“, kroz srpsku teritoriju  „probilo“ na sigurno u Tuzlu. Hedžes kaže da je ta grupa bila naoružana i da se pod borbom probijala oko 50 milja (80 km) do teritorije pod kontrolom muslimana. Američka ambasadorka u UN, Madlen Olbrajt, obavestila je Savet bezbednosti 11. avgusta 1995. na zatvorenoj sednici da nedostaje oko 2.000 do 2.700 Bošnjaka iz Srebrenice i da postoji mogućnost da su ih bosanski Srbi pobili.  Međunarodni Crveni krst javio je – dva meseca posle navodnog događaja – u septembru 1995, da 8.000 muškaraca muslimana fali. Ovo vrlo ubedljivo sugeriše da se prvo pominjanje fraze „srebrenički masakr 8.000 muškaraca i dečaka“, koje je moglo dopreti do užasnutih čula gospođe Valis, nije dogodilo na njenom televizijskom ekranu u julu zato što je ta priča postala rasprostranjena tek u septembru 1995. godine.

STANDARDNA MANIPULACIJA Ali pre nego što se upusti u zauzimanje zvučnih i naručenih moralnih stavova po pitanjima koja se uopšte nije potrudio da prouči i koja – sudeći po vrlo niskom kvalitetu rasuđivanja – nedovoljno poznaje, Evropski parlament bi kao ustanova trebalo da prvo samoga sebe pošteno pogleda u ogledalu.

Slično Vrhovnom sovjetu, on zapravo nikoga i ništa stvarno ne predstavlja, osim što figurira kao kvazidemokratski ukras sve autoritarnije briselske birokratske vlasti. Tabela izlaznosti na izbore za Evropski parlament jasno pokazuje sa koliko ozbiljnosti birači zemalja članica na njega gledaju. Tendencija na toj tabeli je nepromenljivo – na dole. Na ovogodišnjim izborima, izlaznost je opala u odnosu na 2004. godinu na rekordno niskih 43,24 odsto.

Čak formalno gledano, Evropski parlament nije reprezentativan. On ne govori u ime 6 od svakih 10 građana zemalja članica Evropske unije. Kada se toj činjenici doda manipulativan način, kako je rezolucija o Srebrenici bila izglasana, jasno je da su njen kredibilitet i moralni značaj ravni – nuli.

Pre svega, Bosna i Hercegovina nije u EU i ona nema predstavnika u Evropskom parlamentu koji bi mogao uzeti učešća u debati koja se nje tiče, a još manje govoriti jednim glasom u ime sva tri konstitutivna naroda. To je prvi i osnovni prekršaj suštinskih demokratskih načela. Samim tim, stavljanje na dnevni red jednog pitanja, koje je interno za zemlju koja nije članica, predstavlja grubo mešanje i prekoračenje kompetencija Evropskog parlamenta. (Naravno, i sponzori te rezolucije toga su svesni, ali njima je bitna samo pretenciozna moralna gluma: zvučno zauzimanje trenutno politički korektnih stavova u prisustvu kamera.) Nije bilo debate niti mogućnosti izlaganja raznih stavova i svestranog ispitivanja činjenica po jednom vrlo ozbiljnom i krajnje složenom pitanju. Umesto toga, videli smo samo polučasovnu farsu vešto zakazanu za pred ponoć, kada je većina poslanika već uveliko zevala i razmišljala ne o Srebrenici nego o predstojećem vikendu. Forma je možda napominjala neke oblike demokratskog odlučivanja, mada ni to preterano ubedljivo.

Ali suština iza tog teatra bilo je standardna manipulacija usmerena na dobijanje ciljanog političkog rezultata.