Neposredno posle posete potpredsednika SAD-a Džozefa Bajdena, naš region kao da se pomamio. Namerno kažem region, jer ovaj deo sveta za velike sile i moćnike nema neko određeno ime, što prija i našim vlastodršcima. Ne postoji više ni Balkan, ni Crna Gora, ni BiH, ni Republika Srpska, a pogotovo Srbija. To je jednostavno: region.

Svi iz regiona naprasno krenuše na juriš u NATO. Kao da je zavladala epidemija nekog posebnog oblika svinjskog gripa.Isprednjačili su u BiH, zvanično aplicirajući za učlanjenje u NATO bez narodnog referenduma, i bez ikakve odluke bilo koje skupštine, a posebno ne Skupštine Republike Srpske. Filip Vujanović pozvao je ne male snage biznismena u Crnoj Gori da otkriju neslućene poslovne mogućnosti koje im pruža uključivanje u NATO. To nije prošlo bez velikog odziva. U Srbiji, takođe, kreće otvorena agitacija da se što pre domognemo zapadne vojne alijanse. Vlada već podnosi Skupštini predlog zakona o učešću naših vojnika i policajaca u „mirovnim“ i „humanitarnim“ akcijama NATO-a širom sveta (vidi u ovom broju „Pečata“ tekst „Irak je naša sudbina“). Niko i ne obraća pažnju na Rezoluciju Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti. Uz učešće službenica američke ambasade, naših vojnih „eksperata“ i lidera nekih marginalnih i, ispotcenzusnih strančica, organizuju se propagandne tribine. Neke od njih razumemo, jer su im preko Bondstila, kao i drugih NATO baza, avganistanska polja crvenih makova za proizvodnju droge mnogo bliža (videti u sledećem broju „Pečata“ tekst Vesne Popović).

Svi kao da su se pomamili, pa se stiče utisak da će se Vidovdan ubuduće slaviti kao dan pristupanja Srbije NATO-u. Ali ko će čekati Vidovdan dogodine? Što se to ne obavi ranije, na Mitrovdan, recimo, ili na neko drugo crveno slovo u kalendaru. To crveno dobro se rimuje sa avganistanskim crvenim poljima makova.

I tako će NATO država Kosovo prerasti u NATO region. Region će dobiti i novo ime (NATO region), a Bondstil će biti prestoni grad. To bi bilo sasvim OK, da ne postoji jedan problem. Naime, zašto jedna grupica ljudi na vlasti u Srbiji i Republici Srpskoj, kao i čitav niz nevladinih organizacija iz regiona, hoće samo za sebe da prigrabi sve zasluge i svu čast i uvažavanje zbog ulaska u NATO? Zašto neće da to podele sa narodom? To je do sada neviđen sebičluk. Nije to samo nepoverenje u narod, već očigledna diskriminacija. Zašto se narod ne bi na referendumu izjasnio za NATO? Zašto srpskom narodu ne pružiti priliku da se iskaže i proslavi? Zašto privilegiju da su za NATO koriste samo oni na vlasti? Kada su već toliko uvereni u svoj natoizam, zašto onda sumnjaju da bi se Srbi obrukali?

Referendum bi bio prava prilika da se konačno oko nečega uspostavi toliko željena sloga i da napokon doživimo da se realizuje istorijski nalog po kome samo sloga Srbina spasava. Kada uđemo u NATO nećemo se više zamlaćivati i zamajavati oko secesije Vojvodine, nezavisnosti Kosova, Dejtonskog sporazuma, decentralizacije, mađarske personalne i teritoriojalne autonomije, vlaške države, Bonskih ovlašćenja visokog predstavnika Incka u BiH. Sva će ta pitanja biti skinuta sa dnevnog reda. Neće više, recimo, postojati razlog za brigu za turizam u regionu. Kada se stušti sila NATO brodova u crnogorske jadranske luke, sa svim onim marincima, neće biti problema sa turističkim kapacitetima i uslužnim poslovima. Kako će se tek napuniti banje u Srbiji! A šta će se tek dogoditi kada krene NATO skijaška obuka na Kopaoniku, Žabljaku i Jahorini! Zamislite samo kada aerodrom u Lađevcima preraste u NATO vazdušnu luku, sa svim onim letovima (ili pre vazdušnim mostom) za Tursku i iz Turske, na čemu ministar Šutanovac već predano radi. Koliko će se samo novca uštedeti, predviđenog za promociju turizma. Pa zar nije san svakog regiona da mu hotelski kapaciteti budu tokom cele godine popunjeni. Sa NATO-om nam nema zime! Mada bi neki zlobnik dodao: ni proleća, ni leta.

Dakle, na narodni referendum o pristupanju NATO-u, pa da se svi zajedno proslavimo! Da pošteno podelimo čast i zasluge. A ne da ovi na vlasti budu okej i in, a mi da ostanemo „grbavi“. Nažalost, taj oblik sebičnosti i ekskluzivnosti, uzeo je sve više maha. Nije reč samo o pokušaju da se prigrabi slava oko ulaska u NATO. U pitanju je prava epidemija profitiranja. Eto, pre neki dan čitamo krupne naslove: „Opozicija hoće da profitira od radnika na ulici“! Tu potrebu analiziraju i naše britke analitičarske sablje. A objavljen je i statistički bilans Srbije po kojem „60 odsto stanovnika ove zemlje živi ispod granice siromaštva po standardima EU, 40 odsto je nezaposlenih, a 15 odsto živi na ivici gladi, bez osnovne higijene“. Proriče se da će na „beogradske ulice izaći preko 100.000 ljudi“ ali sve to je zapravo po našim današnjim vlastodršcima znak velikog uspeha i pouzdan simbol kraja krize, odnosno potvrda da nam dobro ide.

Ali, opet se postavlja pitanje: zašto bi samo vlast profitirala od ovakvih pojava? Zašto opet sav profit samo njima? Zašto se napada opozicija što želi da sa današnjim vlastodršcima podeli taj veliki profit boljitka i napretka? Zašto i to ne bi podelili sa narodom na izborima? Pa da svi profitiramo!

Osvanu i vest da su nam Albanci prisvojili Miloša Obilića i proglasili ga svojim vitezom. Miloš Kopilik, albanski vitez. Miloš Obilić kao junak regiona! Čik sada da se neko od drugosrbijanaca i evrounijata usudi da nešto zucne na njegov račun. Posta Miloš od srpskog atentatora i teroriste, albanski heroj pravednik. Dosta je i Srba koji će ga, kao Albanca, daleko više ceniti (tekst „Slavna istorija? Ok, ukrašćemo je!“ u ovom broju „Pečata“)

Još kada bi nam muslimani prisvojili Gavrila Principa. Princip bi prestao da bude srpski „killer“, postao bi heroj pravedne borbe napaćenog muslimanskog naroda koji je živeo u austrougarsko-srpskoj okupaciji.

Kada je već reč o referendumu i izborima, ne bi bilo pošteno da ne pomenem primedbu jednog prijatelja. On me je upozorio, slušajući moje zalaganje za referendum o pristupanju NATO-u, da nikakvog narodnog referenduma nije bilo ni pred tursku najezdu 1389, ni u vreme okupacija posle 1914. i 1941. Sledstveno tome, ne bude li danas nekog narodnog referenduma o pristupanju NATO-u, lako se može izvesti zaključak da je Srbija već okupirana.