Piše : Milorad Vučelić
Autonomaški ultimatum SRBIJI

Srpski i mađarski autonomaški lideri iz Vojvodine kada govore o Statutu Vojvodine razgovaraju sa Srbijom kao sa okupatorskom silom, kao da upućuju svojoj zemlji neprijateljski ultimatum.

Aavno mi nije bilo lakše i milije da se saglasim sa predsednikom Borisom Tadićem. Reč je o njegovom govoru u Novom Sadu prilikom Dana državnosti i Dana vojske Srbije. Tom prilikom održana je i krajnje simbolična vežba „Desant – Sretenje 2009“. Srpski specijalci izvršili su „desant na terorističke položaje na obali Dunava“. Zlokobno se nad ovom vežbom i desantom nadvila senka asocijacija i prisećanja na „autonomaško-separatističke antisrpske položaje na obali Dunava“.

DRAG JE PLATON, ALI ISTINA JE DRAŽA

Predsednik Tadić, koji se zakleo na Ustav Srbije, odrešito je rekao: „Srbija je zemlja koja se više nikada neće deliti, ni po veri ni po nacionalnosti!“ Ovde je izostalo samo to da se Srbija neće, što je najvažnije, nikada teritorijalno deliti i rasparčavati! Tadić je sigurno to smatrao nepotrebnim i podrazumevajućim, ali ne smeta da naglasimo ono što se samo po sebi razume. Verujući da je to podrazumevao, zaista je dragoceno što smo čuli ove odlučne reči predsednika Srbije.
Onda se predsednik Srbije Boris Tadić, kako su to razumeli svi iole normalni žitelji ove države, principijelno i žestoko obrušio na sve separatističko-autonomaško-secesionističke težnje koje su se iskazale u postojećem predlogu Statuta Vojvodine usvojenom u Skupštini AP Vojvodine:
„Ovde u Novom Sadu, u Vojvodini, našoj pokrajini, podvlačim, Vojvodina će Statutom koji će biti u skladu sa Ustavom Srbije, dobiti ono što joj Ustav garantuje i time ni na koji način neće biti narušeno jedinstvo zemlje. Decentralizacija je tradicija Srbije, a Vojvodina kao regija ima evropski, ali pre svega srpski karakter. Ona je sastavni deo Srbije i tako će uvek biti!“
Tako govori predsednik Srbije koji se zakleo na njen Ustav.
Njegove reči tim više treba poštovati, budući da su u predlaganju postojećeg separatističkog statuta učestvovali i neki visoki funkcioneri Demokratske stranke na čijem je čelu, takođe, Boris Tadić. Tadić je tako ostao odan onom starostavnom načelu, sadržanom u Aristotelovoj izjavi o svom učitelju Platonu, a što je on naučio još u gimnaziji: „Drag mi je Platon, ali mi je draža istina“.

ZAKON PRE STATUTA

Ipak ne možemo da ne zapazimo ono što je očigledno. Srpski i mađarski autonomaški lideri iz Vojvodine kada govore o Statutu Vojvodine i zakonu o nadležnostima severne srpske pokrajine koje treba da donese Skupština Srbije, razgovaraju sa Srbijom kao sa okupatorskom silom. Sve je u stilu izjava: „nećemo nikada pristati“, „nećemo ponovo pristati da glasamo o statutu“, „nipošto i nikada nećemo…“ i sve to sa neviđenim patetičnim retorskim zanosom (koji, inače, krasi samo bedne kukavice) kao da se nalaze pred nekom srpskom inkvizicijom. Vojvođanska autonomaška klika se ponaša i govori baš kao da upućuje Srbiji neprijateljski ultimatum.
Svi oni kao da su potpuno zaboravili da su u Srbiji, da su na njenoj teritoriji, da u Vojvodini živi u ogromnoj većini srpski narod kome je Srbija jedina i matična država, te da u neka njihova Vojvodina i Srbija nisu ni u kakvom ravnopravnom odnosu kao neki istovetni red veličina. Ako za sve u Srbiji važi zakon, onda važi i za sve one koji žive na njenoj teritoriji. Bez ikakvih izuzetaka.

Posebno treba naglasiti da je u svakoj normalnoj pravnoj i ustavnoj državi neophodno da Skupština Srbije prvo donese Zakon o nadležnostima AP Vojvodine pa da se tek onda iz toga izvede Statut Vojvodine. Nimalo slučajno ovde se uradilo obratno. Sada pomenuti zakon treba doneti da bi se sakrila neustavnost statuta! Zlo i naopako.
Prema ovakvom bezobzirnom i drskom držanju, kao i otvorenim uspaljenim pozivima „da se protiv Ustava Srbije bori do kraja“, lako je zaključiti da su namere, naumi i dela ne samo nečasni i neodrživi, nego i krajnje neprijateljski prema državi Srbiji. U hotimično napravljenom metežu i buci obmana, privida i laži, u Srbiji se na mala vrata, i kao prilog očuvanju jedinstva vladajuće stranke, pokušava napraviti država u državi.

NA PUTU KONFEDERALIZACIJE

Na kom je putu Vojvodina može se lako ustanoviti i ovlašnim ogledom na sudbinu SPS-a. Ona se već potpuno konfederalizovala. Za ono što kaže Ivica Dačić, predsednik SPS-a (i što misle svi espeesovci u Srbiji i svi organi ove partije), regionalno „društvance iz ćoška“ stranke, sastavljeno od nekolicine bajatovića i sa Bajatovićem na čelu, i ne haje. SPS-u ni to nije dosta. On je zakoračio u jednu novu fazu, gde u njegovo ime govori predsednik Pokrajinskog odbora DS-a Dušan Elezović tvrdeći: „SPS podržava Statut“.
Predsednik Tadić ne može, a moramo se uzdati i da neće, dozvoliti da na oltar „mira“ i „jedinstva“ u Demokratskoj stranci priloži deo srpske državne teritorije – Vojvodinu. Preskupo je to, a pogotovo za čoveka koji se zakleo na poštovanje Ustava Srbije i koji bi u slučaju da to izneveri morao zasluženo poneti najteže diskvalifikacije.

Tadić je na kraju rekao: „Želim da otklonim svaku sumnju, strepnju i strah i da zatražim da se ispolitizovana debata o statutu prevede u argumentovanu, demokratsku diskusiju“.
Ovaj specijalni dodatak „Pečata“ i sve ono što je na ovu temu već objavljivano u našem listu ima za cilj da svima, i pojedincima i srpskom narodu, kao i svim građanima Srbije, otvori oči pred onim što im se dešava i sprema. Naravno, argumentovano i demokratski, i to od najvećih i dokazano najboljih stručnjaka za ovu oblast u Srbiji.
Donosimo i Nacrt Statuta APV DSS-a  Vojislava Koštunice, kao primer kako izgleda dokument koji je legalan i legitiman, pa samim tim i saglasan Ustavu Srbije. Ovaj Nacrt proistekao je iz pravne analize koju je sačinio DSS. Objavljujemo i proglas Pokreta socijalista Aleksandra Vulina. S velikim uvažavanjem i poštovanjem objavljujemo i pismo Svetog sinoda SPC-a.

Piše : Ratko Marković
Stvaranje države

Osvrt na koncepciju i sadržinu Predloga statuta Autonomne Pokrajine Vojvodine dovodi do zaključka da Predlog razjedaju dve neodržive ambicije: to što on, po formi i materiji koju zahvata nastoji da liči na ustav, i to što u nastojanju da istakne posebnost Vojvodine i tamo gde je nema, brojnim svojim odredbama, ide protiv Ustava i zakona. Osim toga, u zanatskom smislu, on je na nedopustivo niskom nivou, između ostalog i zbog toga što su poslednju reč u njegovom sastavljanju imali ili političari ili pravnici koji do svog zanata malo drže.

Aa bi se o Predlogu statuta Autonomne pokrajine Vojvodine (u daljem tekstu: Predlog) moglo govoriti, potrebno je prethodno odrediti pojam pokrajinskog statuta na osnovu važećeg Ustava Republike Srbije (u daljem tekstu: Ustav). Držeći se Ustava, moguće je razlikovati formalni i materijalni pojam pokrajinskog statuta. U formalnom smislu pokrajinski statut je podzakonski opšti pravni akt vezan Ustavom i zakonom istovremeno, koji donosi Pokrajinska skupština uz prethodnu saglasnost Narodne skupštine. U materijalnom smislu pokrajinski statut je organski akt koji sadrži pravne norme o organizaciji i radu pokrajinskih organa i pokrajinskih javnih službi, u okviru nadležnosti autonomne pokrajine određene Ustavom.
Osnovna zamerka Predlogu jeste ta što se ovog pojmovnog okvira nije pridržavao, zbog čega su pojedine njegove odredbe u sukobu s Ustavom i zakonima. Pokrajinski statut treba da operacionalizuje ustavni koncept pokrajinske autonomije, a ne da ga koriguje niti da ga dograđuje, što je ovaj Predlog činio i tako kreirao teritorijalnu jedinicu kakvu Ustav ne poznaje.

IZGUBLJENO IME SRBA

Predlog je pisan kao da je ustav. Prvi izlaz takvog nastojanja je proširivanje materije normiranja ne bi li ova bila što više nalik ustavnoj materiji. Drugi je prihvatanje stila ustava, tj. forme i dikcije ustava. Da je Predlog pisan u maniru ustava, vidi se na samom početku. Predlog otpočinje preambulom. Preambula je privilegija i ekskluzivnost nosilaca ustavotvorne vlasti, kao svečani uvod u najviši opšti pravni akt. Zakoni i podzakonski akti kao delo ustanovljenih vlasti nemaju važnost ustava, pa time ni privilegiju preambule. Posebno je pitanje sadržine ove preambule, koju čine razlozi za autonomiju Vojvodine. U njoj se spominje „istorijsko pravo građanki i građana Vojvodine“ na „ostvarivanje, negovanje i zaštitu autonomije u okviru Republike Srbije“. Istorijsko pravo je ono koje prethodi Ustavu Srbije i koje, baš zato što je istorijsko, nijedan Ustav Srbije ne može pogaziti, ne dati Vojvodini položaj autonomije u ustavnom uređenju Srbije.

Istorijski kontekst sa kojim se ovo „istorijsko pravo“ povezuje je Drugo zasedanje AVNOJ-a i kraj 1945, kada je postavljena, a potom dograđena struktura jugoslovenske federacije na Lenjinovom načelu samoopredeljenja naroda i priznanja nacionalnih prava nacionalnim manjinama u višenacionalnoj državi. Akti kojima je to istorijsko pravo konstituisano je, posredno, odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a i, neposredno, zakon Srbije, a nikakva originerna odluka „građanki i građana Vojvodine“. Danas je od tog istorijskog konteksta ostalo samo „istorijsko pravo građanki i građana Vojvodine“ na autonomiju Vojvodine u okviru Srbije. No, istorijsko pravo Vojvodine na autonomiju Vojvodine u okviru Srbije može još značiti da se čuva i održava pravo koje je Vojvodina (u stvari Banat, Bačka i Baranja) upotrebila pre 90 godina kada je donela odluku da se ujedini sa Srbijom i da ona može, u svako doba, doneti i drugačiju odluku o svom statusu.

U preambuli Predloga kao razlog za autonomiju Vojvodine navodi se i „želja“ građanki i građana Vojvodine da „žive zajedno u slobodi, pravdi i miru, istrajavajući na zajedničkim interesima i poštujući različitost kulture nacionalnih zajednica koje žive na prostoru Vojvodine“. Formulacija je takva da isključuje ostvarivanje svih nabrojanih vrednosti u državi Srbiji bez posredovanja autonomije Vojvodine. Uz to se, u šarenilu nacionalnih zajednica Vojvodine, izgubilo ime srpskog naroda, koji je bio razlog za ujedinjenje Vojvodine (Banata, Bačke i Baranje) sa Srbijom pre  90 godina. Srpski narod je apsorbovan u generičkom pojmu nacionalne zajednice, što se još bolje vidi u članu 6 Predloga, u kojem su Srbi izjednačeni u tom članu sa navedenim i „drugim brojčano manjim nacionalnim zajednicama“. Tako su, prema preambuli i članu 6 Predloga, Srbi u Srbiji postali nacionalna zajednica jednako kao „Mađari, Slovaci, Hrvati, Crnogorci, Rumuni, Romi, Bunjevci, Rusini i Makedonci, kao i druge brojčano manje nacionalne zajednice“.

DA JE PREDLOG PISAN U MANIRU USTAVA, VIDI SE PO TOME ŠTO ON SADRŽI PREAMBULU, KOJA JE PRIVILEGIJA I EKSKLUZIVNOST NOSILACA USTAVOTVORNE VLASTI.

SREDNJOEVROPSKA REGIJA

Nastojanje da se podržava ustav dolazi do izražaja i u članu 1 Predloga, u kojem se sasvim nepotrebno posle ustavne definicije autonomne pokrajine daje obogaćena statutarna definija Vojvodine. U nju se najpre ugrađuje uopšten razlog za obrazovanje autonomnih pokrajina u Srbiji, naveden u članu 108, stavu 1 Ustava Srbije od 1990, i time prećutkuje onaj konkretni, pravi razlog, a zatim joj se, mimo Ustava Srbije, daje svojstvo „višenacionalne, višekulturne i višekonfesionalne demokratske evropske regije“. Ide se i dalje od toga, pa Vojvodina, kao da joj je tesna Srbija, za sebe samu kaže da „predstavlja sastavni deo jedinstvenog kulturnog, civilizacijskog, ekonomskog i geografskog prostora Srednje Evrope“. Tako je, prema definiciji iz Predloga Vojvodine istovremeno „u sastavu Republike Srbije“ i „sastavni deo [...] prostora Srednje Evrope“. Takvo smeštanje delova Srbije izvan Srbije u jednom podzakonskom aktu nije, svakako, u saglasnosti s Ustavom Srbije.

Poput ustava države, Predlog određuje teritoriju Vojvodine i nosioce prava na pokrajinsku autonomiju. Iako je teritorija Vojvodine određena u Zakonu o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, nju drugačije od tog zakona određuje Predlog, primenom merila geografskih oblasti koje Vojvodina obuhvata, ali da se ne bi sasvim o taj zakon oglušio, reći će da tu teritoriju „čine teritorijalne jedinice lokalnih samouprava u njenim geografskim oblastima, utvrđene zakonom u vreme stupanja na snagu ovog statuta“. Time je podzakonski akt obavezao budućeg zakonodavca, što je i protivzakonito i protivustavno.

Ustavnu odredbu prema kojoj se „Teritorija autonomnih pokrajina ne može menjati bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu“ (član 182, stav 4), Predlog ne daje u celini, nego iz nje izostavlja „u skladu sa zakonom“. Tako je bilo moguće da se u statutu propiše ono što je bilo moguće propisati jedino zakonom – uslovi za valjanosti (punovažnost) referenduma za donošenje referendumske odluke u vezi s eventualnom promenom  teritorije Vojvodine.

MEĐUNARODNI ODNOSI

Nosilac prava na pokrajinsku autonomiju u Vojvodini određuje se isto kao nosilac suverenosti u državi Srbiji, prilagođavanjem u Predlogu člana 2 Ustava Srbije i preuzimanjem člana 12, stava 2 Ustava Srbije. To preuzimanje odredaba Ustava u akte slabije pravne snage od Ustava jeste degradacija ustavnih odredbi. Ovde se, konkretno, odredba koja ima pravnu snagu ustava lišava te pravne snage i svodi na pravnu snagu podzakonskog akta. To ne važi samo za odredbu o nosiocu pokrajinske autonomije u Vojvodini. Šta će u Statutu Vojvodine odredba o zabrani diskriminacije, ravnopravnosti poslova, zaštiti životne sredine, posebnim pravima majke i deteta kad je njima mesto u ustavu i kad su one već u Ustavu? Objašnjenje je već dato – da Statut Vojvodine bude što je moguće više nalik formi ustava.

Predlog ispravno govori o „međunarodnoj saradnji“ Vojvodine, za razliku od Nacrta, koji je za istu stvar koristio neprimereni izraz „Međunarodni odnosi“. Odredba o toj saradnji u Predlogu konkretizacija je odredbe člana 181 Ustava Srbije. Ali je sasvim izvesno da se pod međuregionalnu saradnju ne može podvesti zaključivanje međunarodnih ugovora, jer Vojvodina, kao deo države Srbije, nema međunarodnopravni kapacitet. Vojvodina se ne može  bez prethodne saglasnosti države, odnosno njenog organa koji vodi spoljnu politiku, učlanjivati u evropska i svetska udruženja regiona, niti može osnivati predstavništva u regionima Evrope i Briselu, pa makar i „radi promocije i unapređivanja svojih privrednih, naučnih, obrazovnih, kulturnih i turističkih kapaciteta“.

LATINIČNA VOJVODINA

Predlog u još dve stvari podržava Ustav i istovremeno povređuje zakon. Reč je o odredbama o glavnom gradu i o službenim jezicima i o pismima. Ustav poznaje tri tipa jedinica lokalne samouprave: opštinu, grad i grad Beograd, koji je, ujedno, glavni grad Republike Srbije. Prema Zakonu o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, Novi Sad je jedan od 23 grada u Republici Srbiji, pravno, ni po čemu različit od ostalih gradova. Ustav ni zakon ne poznaju glavni grad Vojvodine. Zbog toga je jedino u skladu sa zakonom reći u Predlogu, kao što se reklo i u Statutu Vojvodine od 1991, da je sedište organa Vojvodine u Novom Sadu.

Suvereno je pravo države da u ustavu odredi jezik i pismo u službenoj upotrebi, jer je to jedan od „ličnih podataka“ države. Tako je učinio i Ustav Srbije (član 10), ali je Predlog, ne obazirući se na odredbu Ustava prema kojoj se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom, odredio da su u organima i organizacijama Vojvodine, pored srpskog jezika i ćirilićnog pisma u službenoj upotrebi još i mađarski, slovački, hrvatski, rumunski i rusinski jezik i njihova pisma. To što je u odnosu na Nacrt u predlogu dato „u skladu sa zakonom i pokrajinskom skupštinskom odlukom“ neustavnost ove odredbe nije otklonjena, jer te druge jezike i pisma može odrediti samo zakon, a nipošto Statut Vojvodine. A kada je o srpskom jeziku reč, mogućnost službene upotrebe latiničnog pisma Ustav ne pominje, tako da o nekoj primeni latiničnog pisma srpskog jezika u organima i organizacijama Vojvodine ne može biti govora.

Primera zalaženja Predloga u zakonsku materiju ima još. Tako se u Predlogu određuje imovina Vojvodine, iako Ustav kaže da se imovina autonomnih pokrajina i način njenog korišćenja i raspolaganja uređuje zakonom (član 87, stav 4). I ovde je Statut Vojvodine išao ispred zakona.

Predlog bi da u još jednom obeležju liči na ustav, onom u vezi sa stupanjem ustava na snagu. Ustav se izuzima od opšteg pravila koje važi za zakone i sve druge opšte akte da se pre stupanja na snagu objavljuje. Takvu odredbu ima i Ustav Srbije (član 196, stva 1). Samo Ustav i Ustavni zakon za sprovođenje ustava stupaju na snagu danom svog proglašenja. Takvu istu formulaciju imao je Nacrt za statut Vojvodine, a onda je u Predlogu usvojenom u Skupštini Vojvodine ona prepravljena tako da glasi: „Ovaj Statut stupa na snagu danom donošenja odluke o proglašenju u Skupštini“. Ovim nije učinjena nikakva suštinska izmena, osim što je precizirano da se Statut Vojvodine, proglašava odlukom. Time protivustavnost te odredbe nije otklonjena.

Mogućnost službene upotrebe latiničnog pisma Ustav ne pominje, tako da o primeni tog pisma srpskog jezika u organima i organizacijama Vojvodine ne može biti govora, dok se upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom, a ne statutom.

NEZAKONITE NADLEŽNOSTI

No, Predlog ne krši Ustav Srbije samo iz razloga da bi imitirao ustav, nego i zbog toga da bi proširio ustavne okvire pokrajinske autonomije. Reč je o uvećanju obima nadležnosti Vojvodine preko onog utvrđenog u ustavu, o tipologiji pravnih akata koje donose pokrajinski organi i organizacije, drukčijoj od one koju utvrđuje Ustav, o formiranju mešovitog republičkog-pokrajinskog tela radi „uspešnog“ obavljanja poslova iz nadležnosti Vojvodine, kakvo Ustav ne poznaje, o promašenopm konceptu uređenja pokrajinskih organa Vojvodine, sa stanovišta Ustava, o nepoštovanju ustavne odredbe po kojoj se vrste i visina izvornih prihoda autonomne pokrajine određuje zakonom.
Nadležnost Vojvodine utvrđena je u članovima 27 i 29 Predloga, koji su sa još dva člana jedini, od ukupno 70 članova Predloga bez rubruma (podnaslova). Pri tom, u članu 27 utvrđena je ustavna nadležnost Vojvodine (koju ona ima neposredno na osnovu Ustava), dok su u članu 29 utvrđena pitanja od pokrajinskog značaja, koja prema Ustavu, tek treba da utvrdi zakon (više njih ili jedan nalik Zakonu o utvrđivanju određenih nadležnosti Autonomne pokrajine od 2002). Predlog je, dakle, na svoju ruku, u oblasti navedenoj u članu 183, stavu 2 Ustava utvrdio pre zakona koja su to pitanja od pokrajinskog značaja, koja se samim tim svrstavaju u normativnu nadležnost Pokrajine Vojvodine. Otuda i objašnjenje zašto istovremeno s prethodnom saglasnošću koju treba da da na Predlog statuta Vojvodine, Narodna skupština treba da donese i jedan zakon o nadležnostima Pokrajine Vojvodine, jer bez njega, kako reče visoki vojvođanski funkcioner, „Statut ne može biti sproveden u delo“.

Određivanjem pitanja od pokrajinskog značaja u Predlogu prejudicirana je sadržina tog zakona, zakonodavac je od strane Pokrajinske skupštine stavljen pred svršen čin, čime se izigrava Ustav. Taj zakon, čije je donošenje sinhronizovano sa davanjem saglasnosti na Predlog, treba da abolira mnoge nezakonitosti sadržane u predlogu, pošto bi se prema zakonima čije je odredbe Predlog sprovodio on odnosio kao lex specijalis i kao lex posterior. No, važnije od toga je da pitanja od pokrajinskog značaja, prema Ustavu i ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava (član 10, stav 3) treba da odredi zakon, a ne Statut Pokrajine.

Predviđanje Saveta nacionalnih zajednica znači diskriminaciju poslanika koji su nacionalno neopredeljeni, jer kao što postoje ateisti, postoje i nacionalno neopredeljni građani: detalj sa zasedanja Skupštine APV.

IZNAD NARODNE SKUPŠTINE

No, ni taj zakon neće moći da odredi pitanja od pokrajinskog značaja u oblastima koje nisu navedene u članu 183, stav 2 Ustava. Oblasti koje nisu navedene u Ustavu, a koje postoje u predlogu jesu: „Nauka, inovacije i tehnološki razvoj“, „Razvoj infrastrukture i kapitalna ulaganja“ i „nadležnosti u drugim oblastima“, koja je oblast, očigledno, rezidualnog karaktera. U toj rezidualnoj oblasti je i staranje o ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava, koje je ustavna nadležnost Pokrajine, ali u Ustavu stoji „u skladu sa zakonom“ (član 183, stav 3) i bez mogućnosti za Pokrajinu da utvrđuje dodatna prava nacionalnih zajednica koje čine brojčanu manjinu u ukupnom stanovništvu Vojvodine, osim „u skladu sa Ustavom, na osnovu zakona“ (član 79, stav 2).

Predlog je proširio ustavnu nadležnost Pokrajine i tako što je uzurpirao zakonodavnu nadležnost države Srbije. On je dao Vojvodini pravo da „može da uređuje pitanja koja nisu obuhvaćena zakonom, kada je to od posebnog interesa za građana AP Vojvodine i kada se ta pitanja mogu uspešnije i svrsishodnije uređivati i rešavati unutar AP Vojvodine i na osnovu njenih propisa“ (član 30, stav1). A „o pitanjima od republičkog značaja, o kojima nije donet zakon, Skupština AP Vojvodine može doneti pokrajinsku skupštinsku odluku kojom se ta pitanja privremeno uređuju za teritoriju AP Vojvodine, u skladu s Ustavom i Statutom“ (član 30, stav 2). Ta odluka o privremenom uređivanju prestaje da važi danom stupanja na snagu odgovarajućeg zakona. Predlog ovim daje pravo Skupštini Vojvodine da ispravi i zameni zakonodavca, protivno ustavnoj odredbi o Narodnoj skupštini kao jedinom nosiocu zakonodavne vlasti u Republici Srbiji (član 98).

PREDLOGOM STATUTA VOJVODINI SE DAJE SVOJSTVO „EVROPSKE REGIJE“ KOJA „PREDSTAVLJA SASTAVNI DEO JEDINSTVENOG KULTURNOG, CIVILIZACIJSKOG, EKONOMSKOG I GEOGRAFSKOG PROSTORA SREDNJE EVROPE“

MEŠOVITE KOMISIJE

U vezi s nadležnošću Vojvodine, Predlogom je predviđena i mogućnost da Vojvodina predloži osnivanje Stalne mešovite komisije, sastavljene od predstavnika organa Republike Srbije i organa AP Vopjvodine. Takvu odredbu mogao je da sadrži jedino Ustav Srbije. A pošto nije, ne može je imati ni Statut Vojvodine, jer je ne može operacionalizovati. Iz nje se ne vidi ni kome Vojvodina to može predložiti, ni koji organi Srbije i Vojvodine dolaze u obzir za sastav Stalne mešovite komisije, pa ni koji organ Vojvodine takav predlog može učiniti.
Tipologija pravnih akata Vojvodine data u članu 19 Predloga podložna je kritici iz mnogih uglova. Najpre, ona je hibridnog karaktera, jer su njome obuhvaćeni i akti koji nisu pravni (deklaracija, rezolucija). Najspornija u njoj je kvalifikacija pokrajinskih skupštinskih odluka, za koje se kaže da „imaju značaj zakona na teritoriji AP Vojvodine u pitanjima koja su neposredno, na osnovu Ustava, nadležnost AP Vojvodine ili koja su zakonom određena kao pitanja od pokrajinskog značaja“. Pravno, ova kvalifikacija ne znači ništa. Njome se, nepotrebno, izražava opšte svojstvo svih pravnih akata – njihova obaveznost. A to što se u Predlogu kaže da te odluke „imaju značaj zakona na teritoriji AP Vojvodine“, neće ih spasti od kontrole njihove saglasnosti s pravim zakonima koje jedino donosi Narodna skupština. Jedno je sigurno – da nije u saglasnosti s Ustavom menjati ustavni izraz „odluka“ koji Pokrajina donosi o pitanjima iz svoje nadležnosti u izraz „pokrajinska skupštinska odluka“.

SRPSKI NAROD JE APSORBOVAN U GENERIČKOM POJMU NACIONALNE ZAJEDNICE, PA SU SRBI IZJEDNAČENI SA DRUGIM, BROJČANO MANJIM NACIONALNIM ZAJEDNICAMA.

STATUT KAO USTAV

Koncept na osnovu kojeg je izvedena organizacija Vojvodine u predlogu, protivan je Ustavu i polaznom načelu Predloga. U članu 180 n Ustava, rečeno je da je Skupština najviši organ Autonomne pokrajine, a isto je ponovljeno i u članu 33 Predloga. To znači da se organizacija Pokrajine može izvesti prema skupštinskom sistemu. Svih 27 članova Predloga promašili su polazni ustavni i statutarni princip organizacije pokrajine, jer su umesto skupštinskog sproveli parlamentarni sistem. Skupštinski sistem znači dominaciju skupštine nad drugim organima, dok parlamentarni sistem znači ravnotežu ovlašćenja i koordinaciju među organima. Nezamislivo je da najviši organ može raspustiti neki drugi organ, odnosno inicirati njegovo raspuštanje, jer onda nije najviši. A upravo raspuštanje Skupštine na obrazloženi predlog Vlade Vojvodine predviđa član 43 Predloga. Protivustavno je i uključenje Vlade Srbije u taj postupak, jer Ustav Srbije takvu nadležnost Vlade Srbije nigde ne predviđa. Nadležnost Vlade Srbije određena je taksativnim nabrajanjem i generalnom klauzulom („vrši druge poslove određene Ustavom i zakonom“) u članu 123 Ustava, što znači da se posao u nadležnosti Vlade Srbije ne može odrediti Statutom Vojvodine.

Uz to, nekritičko preslikavanje, samo s nužnim izmenama, ustavne organizacije države, posebno odnosa Narodne skupštine i Vlade Srbije na odnos Skupštine i Vlade Vojvodine, znači ignorisanje posebnosti političkog bića Vojvodine, koja nije država i koja nema svoje sudove, javno tužilaštvo ni ustavni sud. Ono je dovelo do grubih protivzakonitosti kod određivanja imuniteta neodgovornosti poslanika (član 38 Predloga) i članova Vlade Vojvodine (član 58 Predloga), jer se tako podzakonskim aktom pretenduje primena zakona na jednu kategoriju građana, pa čak i protivustavnosti, predviđanjem (član 36, stav 5 Predloga) dopuštenosti žalbe na odluku donesenu u vezi s potvrđivanjem poslaničkog mandata Ustavnom sudu, budući da je nadležnost Ustavnog suda ustavna kategorija.

POD MEĐUREGIONALNU SARADNJU NE MOŽE SE PODVESTI ZAKLJUČIVANJE MEĐUNARODNIH UGOVORA, JER VOJVODINA, KAO DEO DRŽAVE SRBIJE,
NEMA MEĐUNARODNOPRAVNI KAPACITET.

DISKRIMINACIJA POSLANIKA

Predviđanje Saveta nacionalnih zajednica kao posebnog tela Skupštine jeste promašaj, jer se Skupština, konstituisana po isključivo političkom (stranačkom) kriterijumu, za potrebe izbora tog tela prekomponuje od predstavnika stranačkih izbornih lista, koje su dobile mandate na pokrajinskim izborima, koje treba da oličavaju građane, u predstavništvo dva tipa nacionalnih zajednica – one koja čini brojčanu većinu u ukupnom stanovništvu Vojvodine. Ovakvo rešenje je po dva osnova protivustavno. Ono znači diskriminaciju poslanika koji su nacionalno neopredeljeni, jer kao što postoje ateisti, postoje i nacionalno neopredeljni građani. A Ustav u članu 21, stavu 3 zabranjuje svaku diskriminaciju, „po bilo kom osnovu“. Ali, ono znači i povredu slobode izražavanja nacionalne pripadnosti iz člana 47, stava 2 Ustava, jer ona podrazumeva i da „niko nije dužan da se izjašnjava o nacionalnoj pripadnosti“. Nije jasno zašto se sa istom funkcijom ne bi formirao poseban skupštinski odbor, po istom političkom principu po kojem se formiraju sva pomoćna radna tela Skupštine Vojvodine.
Sasvim je izvesno da su neke nadležnosti Skupštine protivustavne. Ma koliko benigno zvučala kao nadležnost da „daje mišljenje na promene Ustava koje se odnose na položaj, prava i dužnosti AP Vojvodine“, Skupština Vojvodine nema takvu nadležnost u Ustavu Srbije, pa je ne može imati ni u Statut Vojvodine. Skupština ne može donosti ni „akt o osnivanju Razvojne banke Vojvodine, radi podsticanja privrednog i društvenog razvoja AP Vojvodine“, jer je prema članu 97 i tački 6 Ustava čitav bankarski sistem u nadležnosti Republike Srbije i može se uređivati samo zakonom.

Ustav i zakon ne poznaju glavni grad Vojvodine: prema Zakonu o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, Novi Sad je jedan od 23 grada u Republici Srbiji, pravno ni po čemu različit od ostalih gradova.

VOJVOĐANSKI PRIHODI

U Predlogu su protivustavne i odredbe o prihodima Vojvodine. Odredba u predlogu da „AP Vojvodina ima izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti“ je u skladu s Ustavom, jer je u istom tekstu iz njega i uzeta, ali je u drugom svom delu u kojem stoji da AP Vojvodina svoje izvorne  prihode „samostalno utvrđuje i naplaćuje“, protivustavna, jer se u ustavu izričito kaže:
„Vrste i visine izvornih prihoda autonomnih pokrajina određuju se zakonom“ (član 184, stav 2). A vrste prihoda odredio je Predlog u članu 63, stavu 2. Omalovažavanje je zakona reći u sledećem stavu da se vrste i visina izvornih prihoda bliže utvrđuju zakonom. Ustav još kaže da se zakonom „određuje učešće autonomnih pokrajina u delu prihoda Republike Srbije“ (član 184, stav 3), pa je odredba u predlogu o tome šta od prihoda Republike Srbije pripada Vojvodini protivustavna.

Mogli bismo da zaključimo da Predlog statuta Vojvodine razjedaju dve neodržive ambicije. Prva je ta da po formi i materiji koju zahvata nastoji da liči, što je moguće više, na ustav. Druga je ta što u nastojanju da istakne posebnost Vojvodine i tamo gde je nema, brojnim svojim odredbama, ide protiv Ustava i zakona. Tako nastaje pravno neodrživa situacija. Statut Vojvodine, kao podzakonski akt menja ne samo zakone, nego i Ustav, što nijedan pravni poredak ne može da dopusti.

Uz ove suštinske primedbe ide i jedna koja se neopravdano ne smatra takvom – nomotehničkom. U zanatskom, nomotehničkom smislu, Predlog je, kao mnogi zakoni doneseni poslednjih nekoliko godina kao, na žalost i sam Ustav, na nedopustivo niskom nivou. Poslednju reč u njegovom sastavljanju imali su ili političari ili pravnici koji do svog zanata malo drže, ako su ga uopšte i naučili.

Piše : Vasilije Krestić
Srpska Vojvodina NEKAD I SAD

U trenutku kada obeležavamo devedesetu godišnjicu istorijske odluke o priključenju Bačke, Banata, Baranje i Srema Srbiji, moramo da se zapitamo zašto su naši preci težili povezivanju i objedinjavanju, a današnji političari traže i nalaze načine da srpski narod i srpsku državu teritorijalno, administrativno-politički i duhovno što više pocepaju i razbiju.

Aa zbog naslova ovog izlaganja ne bi bilo zabune dužan sam da naglasim da ovom prilikom ne nameravam da ističem sve značajnije razlike između Vojvodine i Vojvođana od pre devedeset godina i danas, premda smatram da bi takva analiza bila i korisna i zanimljiva. Zbog ograničenog vremena koje mi stoji na raspolaganju zadržaću se samo na najaktuelnijim nacionalnopolitičkim i državnim pitanjima.

Na današnji dan, kad obeležavamo devedesetu godišnjicu Velike narodne skupštine u Novom Sadu 1918, kad se prisećamo istorijske odluke o priključenju dotadašnjih južnougarskih pokrajina Bačke, Banata, Baranje i Srema Srbiji, ne možemo a da se ne zapitamo zašto su naši dedovi i očevi doneli takvu odluku a zašto današnji političari Vojvodine, a jednim delom i Srbije, nastoje da obrnu istorisjki proces? Zašto su naši preci težili što tešnjem međusobnom povezivanju i objedinjavanju, a današnja generacija naših političara, u vreme kad se mnoge države Evrope i sveta sve više integrišu, traži i nalazi načine da srpski narod i srpsku državu teritorijalno, administrativno-politički i duhovno što više pocepaju i razbiju. Na to kardinalno pitanje pokrenuto Statutom Vojvodine, koje nas u nekoliko poslednjih nedelja i meseci s puno razlog i brine i zaokuplja, pokušaću da dam odgovore sa željom da se suočimo sa istinom, da shvatimo kuda idemo, ko nas vodi, gde ćemo i dokle stići ako se prepustimo tvorcima Nacrta statuta Vojvodine. To je potrebno da znamo zato što konačna odluka o Statutu može da bude kobna kako za Vojvodinu tako i za Srbiju, može da bude suštinski suprotna odluci koja je doneta na Velikoj narodnoj skupštini 25. novembra 1918. godine.

SRBIJA IDEAL SLOBODE

Najpre ću vas, uvažene gospođe i gospodo, ukratko podsetiti na to kako su naši preci gledali na pitanje oslobođenja od Austro-ugarske i ujedinjenja sa Srbijom. Kad je srpska vojska 17. novembra 1918. u svom pohodu od Solunskog fronta stigla u Veliki Bečkerek, predsednik Srpskog narodnog odbora u tom gradu, jedan od najuglednih Bečkerečana, dr Slavko Županski, ovim rečima pozdravio je srpsku vojsku: „Dični srpski sokolovi, braćo rođena! Probili ste se kroz oganj i kišu kuršuma; od Soluna do Velikog Bečkereka, svaki pedalj zemlje natopili ste krvlju i slavom, izdigli ste ime srpsko iznad svih nacija i ponosno ste dojezdili i u naš grad, u staru prestonicu despota Đurđa Brankovića, u srce pitomog, plodnog i nacionalno svesnog, srpskog Banata. Ostavili ste usput svoje razrušene domove, svoje ogolele porodice i kao vihor jurili ste dalje, k nama, da i sa nas skinete okove. Zvezda vodilja bila vam je srpska zavetna misao: brat-bratu, rod-rodu. Nju su vama obeležili, uzvišeni Gospodar, Njegovo kraljevsko visočansnstvo, Kralj Petar I, vrhovni komandant Njegovo kraljevsko visočanstvo Prestolonaslednik Regent Aleksandar i naš pijemont, majka Srbija. Vi, braći vašoj, u Velikom Bečkereku, donosite davno željenu slobodu, otrgnutu od vas pre 300 godina. Mi smo u ovom krajevima živeli teške dane, snosili gorke patnje, ali naše ime smo očuvali, našu narodnu svest održali. Nikad mi naše narodne svetinje izneverili nismo. U nama je, i u najvećim iskušenjima, vazda živela svest da smo jedno i da ćemo se opet stopiti u jednu zajednicu. Vaša braća Bečkerečani liju suze radosnice, blagosiljaju vas, grle vas i ljube vaše svetlo oružje i zariču vam se svečano i odlučno da će stečenu slobodu, sad već sa vama, rame uz rame, kroz kišu kuršuma i svojim životima junački braniti i da će ih tek samo junačka smrt moći da otrgne iz vašeg toplog zagrljaja [...]“

Rečima dr Slavka Županskog iskazana su osećanja čitavog srpskog naroda koji je jedva dočekao davno željeno oslobođenje i ujedinjenje sa Srbijom. Da to nije bio iskaz samo jednog nacionalno emotivnog Srbina nego glas naroda potvrđuju i zaključci jednog od najboljih istoričara, Sremca, profesora dr Dušana J. Popovića, koji je napisao knjige trajne vrednosti o istoriji Srba u Vojvodini. Povodom desetogodišnjice oslobođenja i ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom Popović je napisao: „Nije potrebno isticati, koliko je srpski deo našeg naroda bio jedinstven u svim iole važnijim momentima opšteg narodnog života. Srpski deo našteg naroda u Vojvodini jeste deo onog najviše istorijskog i prema tome prirodno nacionalno najsvesnijeg dela našeg naroda. Samo se tako i može rastumačiti ono bezgranično oduševljenje, kojim je naš narod u Vojvodini dočekao dan Ujedinjenja i Oslobođenja. I pored sveg sistematskog rada bivše države da unizi ugled Srbije i srpskog naroda uopšte, srpski narod u Ugarskoj nije nikad izgubio nadu, da će se jednom ujediniti sa svojom braćom u Srbiji. Naročito je to uzdanje u Srbiju poraslo od vlade Kralja Petra I. Onaj lepi broj ljudi prvoklasnih vrednosti, koji su vodili Srbiju do Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca učinio je, da se kod našeg naroda u Vojvodini stvorila misao o Srbiji kao idealu slobode, čestitosti, blagostanja. Nadalo se, da će se, kada se stvori naša država, moći u krajnjoj meri razviti sve snage, te da će se pokazati i životna snaga i veća sposobnost našeg naroda i naše države a tako i razbiti ono preziranje Srbije i našeg naroda uopšte. Što je naročito važno, verovao je naš narod u Vojvodini, da će se odmah pokazati, koliko je državni i društveni poredak Srbije bolji, pravedniji i lepši od prošlog“.
Nekadašnji ban Dunavske banovine, odličan poznavalac prilika u Vojvodini, Daka Popović, o raspoloženju Srba u toj oblasti napisao je sledeće: „Sigurno je da se naše narodno ujedinjenje nije nigde sa toliko čežnje očekivalo kao ovde, gde se još davno pre Svetskog rata najviše patriotskih pesama ispevalo“.

Naši dedovi i očevi pre devedeset godina na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu doneli su istorijsku odluku o priključenju dotadašnjih južnougarskih pokrajina Srbiji, a današnji političari nastoje da obrnu istorijski proces: 1. decembra 1918.  regent Aleksandar Karađorđević proglašava ujedinjenje.

KRATKO ISTORIJSKO PAMĆENJE

Ovakvih dokaza o raspoloženju našeg naroda i njegovim težnjama u Banatu, Bačkoj, Sremu i Baranji u vreme ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom 1918. godine ima mnogo, te ih nije potrebno dalje nabrajati. Navedenim primerima želeo sam da ilustrujem opšti tok nacionalnih težnji i nacionalne misli, da pokažem koliko je posle viševekovnog života u tuđoj državi, u neslobodi, pod višestrukim pritiscima (nacionalnim, verskim, društvenim i ekonomskim), u uslovima kad je naš narod bio obespravljen, obezvređen, ugnjeten i unižen čeznuo za slobodom i bratskim zagrljajem sa Srbijom i Srbima preko Save i Dunava. Kad znamo šta je to s današnjim političarima Vojvodine koji se zalažu za realizaciju odredaba ispisanih u Statutu Vojvodine, kojima žele da raskinu bratski zagrljaj sa Srbijom, da olabave svaku vezu s njom i našom braćom preko Save i Dunava? Očigledno je da je njihovo istorijsko pamćenje kratko, da oni nisu sposobni da shvate i na dobro naroda i zemlje iskoriste vekovno iskustvo naših predaka, koji nisu bez razloga hrlili u zagrljaj svojih sunarodnika u Kraljevini Srbiji. Oni nisu u stanju, a možda i neće, da razumeju istinsku vrednost, državnopolitički, nacionalni i ekonomski značaj istorijske odluke donete u Novom Sadu pre devedeset godina. Njihovo kratko istorijsko pamćenje, koje može da bude pogubno i po našu sadašnjost i budućnost, nije ispoljeno samo sada, predlogom Statuta Vojvodine. Ono je došlo do izražaja još pre nekoliko godina prilikom izbora dana pojedinih gradova kada su se vraćali u marijaterezijanska vremena, a zanemarivali i odbacivali svetle događaje naše nacionalne istorije. Već tada, tim nerazumnim i sramnim postupcima, kada su bežali od sopstvene prošlosti, u nameri da se dodvore Zapadu, želeli su da se predstave kao da su pravi Evropejci. Hteli su da pokažu da su im bliži oni od kojih su se naši preci 1918. oslobodili od onih koji su ih oslobodili.
Osim kratkog istorijskog pamćenja kojim se odlikuju naši političari koji su u Skupštini Vojvodine glasali za Statut, kao i njihovi politički partneri iz Beograda, koji ih podržavaju, lišeni su zdravog nacionalnog i patriotskog osećanja.

To nimalo nije slučajno. Mnogi među njima deca su komunizma i komunista. Odgajani u idejama komunističkog internacionalizma i titoističkog jugoslovenstva, danas su, prilagođeni novom vremenu, nosioci ideja mondijalizma i globalizma. Zbog toga, nacionalni i državni problemi Srbije i Srba za njih i nisu problemi koji im zaokupljaju pažnju. Zbog toga se oni tako neodgovorno i poigravaju Statutom i nameravaju što više da osamostale Vojvodinu, da je vrate na stanje slično onom u kojem je bila po Ustavu 1974, pa joj tako utabaju put kojim je otišlo Kosovo i Metohija. To čine iz sebičnih, ličnih, činovničko-birokratskih i regionalnih interesa. Čine to zbog vlasti, koja, ovakva kakva je, očigledno, ne bi mogla opstati ako ne uspe da nametne Statut kojim je položaj Vojvodine, kao sastavnog dela Srbije, doveden u pitanje. Stoga ću, uvažene gospođe i gospodo, biti slobodan da ih podsetim na davno iskazano upozorenje Dositeja Obradovića, izrečeno u vreme Prvog srpskog ustanka. Obrazlažući svoj plan Karađorđu o uređenju Srbije, Dositej je upozorio: „Proklet svaki koji svoju više nego li opštu korist ljubi“. Da su se ovog mota mudrog Dosteja pridržavali poslanici Skupštine Vojvodine sigurno je da predlog Statuta ne bi bio izglasan. Da li će ga se setiti poslanici Skupštine Srbije, to ćemo videti, a naša dužnost je da ih na njega podsetimo.

EVROPEJCI PARTIKULARNE SVESTI

Problem onih koji nameravaju da realizuju odredbe Nacrta Statuta Vojvodine jeste u tome što oni, za razliku od naših predaka, koji su 25. novembra 1918. doneli odluku o priključenju Vojvodine Srbiji ne vode računa o opštim nacionalnim i državnim već samo o pokrajinskim interesima. Formalno i prividno Evropejci, oni su, zapravo, opterećeni partikularnom svešću. Kod Srba, na sreću, odavno prevaziđena, ta svest dovoljno govori o intelektualnom, mentalnom i moralnom sklopu onih koji nam novim Statutom Vojvodine obećavaju lepšu i svetliju budućnost. Njima je cilj da Statutom u svom domenu, za koji se tako grčevito bore, budu suvereni gospodari. Baš zato, nije nimalo slučajno što je za njih suštinsko pitanje Vojvodine i njene autonomije pitanje: „Di su naši novci?“ Pitanje novca, ko će njime upravljati i u čije džepove će se on najviše ulivati, suštinsko je pitanje boraca za oživotvorenje odredaba Statuta Vojvodine. Sve ostale priče čista su demagogija i služe samo za obmanjivanje lakoverne, jednostrano i nedovoljno obaveštene javnosti.

Daleko sam i od pomisli da Vojvodini osporavam pravo na autonomiju, da ne uvažim ili da omalovažim njene posebne potrebe i specifičnosti, pa i neophodne nadležnosti. Međutim, pitanje regionalizacije Srbije, a s njom u vezi i pitanje širine i nadležnosti autonomnih vlasti u Vojvodini, iziskuje mnogo takta, opreznosti i mudrosti. Zagovornici regionalizacije uvereni su da će njom kao čarobnim štapićem rešiti mnoge inače teško rešive ekonomske, društvene i druge probleme. Možda bi regionalizacija negde i mogla da posluži kao palijativno sredstvo, ali sam uveren da ona kao način trajnog rešavanja pomenutih pitanja, posmatrana sa stanovišta viših državnih i nacionalnih interesa, krije u sebi ozbiljne opasnosti. Svaka regionalizacija rađa, podstiče i jača partikularnu svest, a ta svest proizvodi centrifugalne snage koje mogu da budu i jesu opasne po nacionalno i teritorijalno jedinstvo države. Nesmotreno i rđavo izvedena regionalizacija ne bi bila dobra ni stoga što bi povećala razlike između razvijenih i manje razvijenih, ili nerazvijenijh regija. U takvoj situaciji jedinstvo države, pri uveliko poljuljanoj nacionalnoj kao i državotvornoj svesti i krhkom duhovnom jedinstvu, koji su napadnuti sa svih strana i u znatnoj meri oslabljeni, može da dođe u ozbiljnu opasnost. Te opasnosti bili su svesni naši preci, pa iako su se u okvirima Habzburške monarhije zalagali za federalističko uređenje države kojim su nameravali da je slabe i rastaču, kad je stovrena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca opredelili su se za centralizam, uvereni da će njime učvrstiti i stabilizovati novostvorenu državu. Imajući u vidu sve što je rečeno o problemu regionalizacije i namera ispoljenih u Statutu Vojvodine, koje su naišle na ozbiljne i razložne kritike, mislim da neću pogrešiti ako zaključim da tvorci tog dokumenta ne vode računa o teritorijalnom integritetu Srbije. Naprotiv, oni se prema Srbiji ponašaju onako kako su se Srbi u Ugarskoj pod vođstvom Svetozara Miletića, Mihaila Polita-Desančića i Jaše Tomića ponašali prema Austrougarskoj želeći da ubrzaju njenu propast, da što pre dođu do slobode i ujedinjenja sa Srbijom. Zbog toga Nacrt Statuta Vojvodine ovakav kakav je uopšte nije prihvatljiv. Njegovi tvorci, i svi koji ga podržavaju, zaslužuju oštre kritike zato što državu vode na stranputice, što se njome neodgovorno poigravaju i što od gotovog prave veresiju.

OČIGLEDNO JE DA TVORCI STATUTA VOJVODINE NISU SPOSOBNI DA SHVATE I NA DOBRO NARODA I ZEMLJE ISKORISTE VEKOVNO ISKUSTVO NAŠIH PREDAKA, DA RAZUMEJU DRŽAVNOPOLITIČKI, NACIONALNI I EKONOMSKI ZNAČAJ ISTORIJSKE ODLUKE DONETE U NOVOM SADU PRE DEVEDESET GODINA.

NEDORASLI BREMENITOM VREMENU

Poštovane gospođe i gospodo, biću slobodan da vas podsetim da sam 16. decembra 2006. godine, u jednom javnom nastupu ovde u Novom Sadu, povodom donošenja novog Ustava, rekao: „Nema sumnje da je dobro što Vojvodina nije stekla elemente državnosti za koje su se zalagali separatisti, ali prava i pogodnosti koje je dobila postepeno će je sve više izdvajati iz državne celine. Moramo biti svesni da pitanje Vojvodine ovim Ustavom nije konačno rešeno. Naprotiv, treba očekivati da će stečene pogodnosti protokom vremena u toj regiji, pod znatnim uticajem spoljašnjih činilaca, kao i sebičnih stranačkih interesa i njihove spremnosti da se povezuju sa dokazanim neprijateljima naše države, ojačati separatistička nastojanja. Zbog toga“, naglasio sam tada, „naši nosioci vlasti moraju znati da će se i oni i svi mi, kojima je stalo do očuvanja teritorijalnog integriteta Srbije, zbog Vojvodine i njenog statusa naći pred novim iskušenjima. Na ta iskušenja već sada moramo biti spremni i za njih imati i adekvatne odgovore i prava rešenja“.

Od tada do danas prošlo je ravno dve godine i, kao što vidite, svi smo se zbog Predloga statuta Vojvodine našli pred novim iskušenjima. Bojim se da za ta iskušenja nismo spremni, da za njih nemamo adekvatne odgovore i prava rešenja. Štaviše, slutim da će predlog Statuta izazvati veliku podvojenost u našem narodu, da će ga on pocepati i konfrontirati.
Ne mogu da verujem da zagovornici Nacrta statuta, kada su se sa njim pojavili pred javnošću, nisu bili svesni da on neće moći proći bez drama i potresa. Ako je to tako, a teško je poverovati da nije, postavlja se pitanje da li su oni namerno ušli u rizik da, imajući vlast i ne birajući sredstva, nametnu Statut čak i po cenu da narod zavade i u njemu stvore dva nepomirljiva bloka. Da im je stalo do naroda sigurno je da ga ne bi dovodili u tako teška iskušenja, da ne bi zbrzavali donošenje tako značajnih dokumenata, kao što je Statut pokrajine, već bi, da su istinske demokrate, kakvim se predstavljaju, išli na referendum na kojem bi se o autonomnom statusu Vojvodine izjasnili svi građani Srbije, pošto je reč o njenom teritorijalnom integritetu.

Svesni da na referendumu Statut ne bi mogao da prođe, koalicione stranke u Vojvodini, koje su na vlasti, pokušavaju tu vlast da iskoriste, pa i da je zloupotrebe zaobilazeći referendum i služeći se momentalnom, inače veoma prolaznom skupštinskom većinom. Ne želeći da budem grub i da bilo koga vređam, da onako bahato, sa visine i nipodaštavanjem govorim o tvorcima Statuta Vojvodine, kako to čine oni sa svojim kritičarima, osećao sam potrebu da se ovom prilikom, povodom devedesete godišnjice priključenja Vojvodine Srbiji, zadržim na tom pitanju zato što je ono pravi pokazatelj kakvi su političari Vojvodine bili 1918. a kakvi su danas. Složićemo se da su razlike između onih ranijih i ovih danas ogromne, da naši preci zaslužuju sve pohvale i priznanja a da ovi današnji nisu dorasli bremenitom vremenu, da se u njemu ne snalaze, da prave neoprostive pogreške zbog kojih će ih potomci proklinjati a istorija žigosati.

Piše : Vojislav Koštunica
Predlog novog  statuta VOJVODINE

Pošto je pravna analiza Predloga statuta Vojvodine pokazala da je on antiustavan, te da ne štiti nacionalne i državne interese naše zemlje, Demokratska stranka Srbije dala je predlog novog Nacrta statuta APV koji bi u potpunosti bio u skladu sa Ustavom Republike Srbije.

Polazeći od toga da je Autonomna Pokrajina Vojvodina sastavni i neotuđivi deo teritorije Republike Srbije, i da ima položaj autonomne pokrajine čije su nadležnosti određene Ustavom Republike Srbije, Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine, na osnovu Ustava Republike Srbije donosi

I Osnovne odredbe
Član 1.
Autonomna Pokrajina Vojvodina je autonomna teritorijalna zajednica osnovana Ustavom Republike Srbije,  u kojoj je zagarantovana ustavna ravnopravnost srpskog naroda i svih građana i etničkih zajednica koji u njoj žive.
Član 2.
Građani u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini pravo na pokrajinsku autonomiju ostvaruju neposredno, narodnom inicijativom i referendumom,  ili preko svojih slobodno izabranih predstavnika.
Član 3.
Teritoriju Autonomne Pokrajine Vojvodine čine teritorije opština utvrđene zakonom Republike Srbije.
Teritorija Autonomne Pokrajine Vojvodine ne može se menjati bez saglasnosti građana izražene na referendumu, u skladu sa zakonom Republike Srbije.
Član 4.
Autonomna Pokrajina Vojvodina svoje nadležnosti koje su na osnovu Ustava utvrđene zakonom, kao i nadležnosti koje joj Republika Srbija zakonom poveri,  obavlja starajući se o razvoju svog područija i očuvanju njegovih svojstava.
Član 5.
U vršenju poslova u nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine zabranjena je svaka neposredna ili posredna diskriminacija građana Republike Srbije koji žive na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Član 6.
Autonomna Pokrajina Vojvodina ima svoj grb  i zastavu, čiji se izgled uređuje odlukom Skupštine.
Grb i zastava Autonomne Pokrajine Vojvodine odražavaju njenu pripadnost Republici Srbiji.
Upotreba grba i zastave uređuje se odlukom Skupštine, u skladu sa zakonom Republike Srbije.
Član 7.
Organi Autonomne Pokrajine Vojvodine su: Skupština, Izvršno veće i organi pokrajinske uprave.
Član 8.
Sedište organa Autonomne Pokrajine Vojvodine je u Novom Sadu.
Član 9.
U radu organa Autonomne Pokrajine Vojvodine u službenoj upotrebi, istovremeno sa srpskim jezikom i ćiriličnim pismom, su i jezici i pisma nacionalnih manjina u skladu sa zakonom Republike Srbije.
II  Nadležnost Autonomne Pokrajine Vojvodine…
Član 11.
Autonomna Pokrajina Vojvodina, preko svojih organa:
donosi statut Autonomne Pokrajine Vojvodine i odlučuje o promeni statuta uz prethodnu saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije;
uređuje, u skladu sa Ustavom i zakonom Republike Srbije, nadležnost, izbor, organizaciju i rad organa i službi koje osniva;
donosi odluke i druga opšta akta kojima u skladu sa Ustavom i zakonom Republike Srbije uređuje pitanja od pokrajinskog značaja u oblasti: prosvete, kulture, sporta, zdravstvene i socijalne zaštite, javnog informisanja na pokrajinskom nivou, prostornog planiranja i razvoja, poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, ugostiteljstva, banja i lečilišta, zaštite životne sredine, industrije i zanatstva, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja i uređivanja puteva, priređivanja sajmova i drugih privrednih manifestacija, i u drugim oblastima utvrđenim zakonom;
obezbeđuje, istovremeno sa srpskim jezikom i ćiriličnim pismom, službenu upotrebu jezika i pisama nacionalnih manjina, na način utvrđen zakonom Republike Srbije;
stara se o ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava, u skladu sa zakonom Republike Srbije;
utvrđuje izgled zastave i  grba pokrajine i način njihovog korišćenja, u skadu sa zakonom Republike Srbije;
donosi budžet i završni račun pokrajine;
izvršava zakone, druge propise i opšte akte Republike Srbije čije je izvršavanje povereno organima Autonomne Pokrajine Vojvodine i donosi propise za njihovo izvršavanje kada je to zakonom predviđeno;
obezbeđuje izvršavanje pokrajinskih odluka i opštih akata;
sarađuje sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama i drugim oblicima autonomije drugih država, u okviru spoljne politike Republike Srbije, uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka Republike Srbije;
poverava jedinicama lokalne samouprave pojedina pitanja iz svoje nadležnosti i ostvaruje saradnju i koordinaciju sa organima opštine, u skladu sa zakonom Republike Srbije;
upravlja i raspolaže pokrajinskom imovinom na način predviđen zakonom Republike Srbije;
odlučuje o korišćenju sredstava i stvari u svojini Autonomne Pokrajine Vojvodine;
odlučuje o raspoređivanju sredstava namenjenih finansiranju kapitalnih rashoda;
odlučuje o zaduživanju i raspisuje zajmove, u skladu sa zakonom Republike Srbije;
predlaže Narodnoj skupštini  Republike Srbije donošenje zakona;
pokreće postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti zakona i drugog opšteg akta Republike Srbije ili opšteg akta jedinice lokalne samouprave kojim se povređuje pravo na pokrajinsku autonomiju;
podnosi žalbu Ustavnom sudu Republike Srbije ako su pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organa jedinice lokalne samouprave onemogućava vršenje nadležnosti Autonomne pokrajine;
Član 12.
Autonomna Pokrajina Vojvodina, u skladu sa planom razvoja Republike Srbije, donosi program ravnomernog privrednog, socijalnog, kulturnog, prosvetnog,   demografskog, regionalnog  razvoja pokrajine i razvoja poljoprivrede i sela u Pokrajini.
Član 13.
Autonomna Pokrajina Vojvodina, u skladu sa zakonom Republike Srbije, obezbeđuje uslove za ostvarivanje razvoja u oblasti kulture, osniva ustanove u oblasti kulture i stara se o zaštiti, korišćenju, unapređivanju i upravljanju kulturnim dobrima.
Član 14.
Autonomna Pokrajina Vojvodina, u skladu sa zakonom Republike Srbije, obavlja poslove od značaja za ostvarivanje obrazovanja u Pokrajini i stara se o obezbeđivanju uslova da se obrazovanje pripadnika nacionalnih manjina čiji nacionalni saveti imaju sedište na teritoriji Autonomne Pokrajine, ili čija većina pripadnika živi na teritoriji Pokrajine, obavlja i na njihovim jezicima.
Autonomna Pokrajina Vojvodina se stara o obezbeđivanju uslova za obrazovanje na manjinskim jezicima u saradnji sa nacionalnim savetima nacionalnih manjina. ..
Član 16.
Autonomna Pokrajina Vojvodina utvrđuje interes građana u pokrajini u oblasti javnog informisanja, osniva javni radiodifuzni servis, javna glasila i javna preduzeća i ustanove za obavljanje novinsko-izdavačke delatnosti i stara se o obezbeđivanju uslova da se javno informisanje na pokrajinskom nivou, pored informisanja na srpskom jeziku i njegovim pismima, vrši i na jezicima i pismima nacionalnih manjina.
Član 17.
Autonomna pokrajina Vojvodina sarađuje sa teritorijalnim zajednicama i drugim oblicima autonomije drugih država u okviru spoljne politike Republike Srbije.
Saradnju sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama i drugim oblicima autonomije drugih država Autonomna Pokrajina Vojvodina ostvaruje  posredstvom članstva u evropskim i svetskim udruženjima regiona, bratimljenjem,  stvaranjem mešovitih tela  u pitanjima u kojima je  nadležna,  zaključivanjem  sporazuma i trgovinskih protokola, kao i uzajamnim posetama, uz prethodnu saglasnost nadležnih organa Republike Srbije. …
Član 20.
Autonomna Pokrajina Vojvodina finansira obavljanje poslova iz svoje nadležnosti  iz izvornih prihoda čije se vrste i visina određuju zakonom Republike Srbije.
Autonomna Pokrajina Vojvodina, u skladu za zakonom Republike Srbije,  može osnivati finansijske organizacije, fondove i druge organizacije za finansiranje poslova od značaja za Pokrajinu u oblasti privrede, saobraćaja, poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova ribolova, turizma, ugostiteljstva, prosvete, kulture, sporta, zdravstvene  i socijalne zaštite, i u drugim oblastima utvrđenim zakonom.
Član 21.
Autonomna Pokrajina Vojvodina, preko svojih organa, vrši i poslove koje joj zakonom poveri Republika Srbija.
Član 22.
Autonomna Pokrajina Vojvodina u vršenju poslova iz svoje nadležnosti ostvaruje saradnju i koordinaciju sa jedinicama lokalne samouprave u pokrajini.
Autonomna Pokrajina Vojvodina može odlukom poveriti jedinicama lokalne samouprave u pokrajini pojedina pitanja iz svoje nadležnosti. Sredstva za vršenje poverenih poslova pokrajina obezbeđuje iz svojih  izvornih prihoda.

III  Organi
Autonomne Pokrajine Vojvodine
Skupština

Član 23.
Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine je najviši organ Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Skupština:
donosi Statut i odlučuje o promeni Statuta;
donosi odluke i opšte akte, u skladu sa Ustavom, zakonom Republike Srbije i Statutom;
donosi propise za izvršavanje zakona i drugih propisa i opštih akata Republike Srbije, čije je izvršavanje povereno Skupštini;
donosi program privrednog, naučnog, tehnološkog, demografskog, regionalnog i socijalnog razvoja i razvoja poljoprivrede i sela, u skladu sa planom razvoja Republike Srbije, i utvrđuje mere za njihovo sprovođenje;
donosi budžet i završni račun Pokrajine;
obrazuje organe pokrajinske  uprave, pokrajinske organizacije i službe i uređuje njihovu organizaciju i rad;
osniva fondove i organizacije od interesa za Pokrajinu u skladu sa zakonom Republike Srbije;
predlaže zakone, druge propise i opšte akte koje donosi Narodna skupština Republike Srbije;
pokreće postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti zakona i drugog opšteg akta Republike Srbije ili opšteg akta jedinice lokalne samouprave kojim se povređuje pravo na pokrajinsku autonomiju;
bira i razrešava: predsednika i potpredsednika Skupštine, predsednika, potpredsednike i članove Izvršnog veća, predsednike i članove radnih tela Skupštine, sekretara Skupštine i funkcionere  koji rukovode radom pokrajinskih organa uprave i pokrajinskih organizacija i službi i njihove zamenike;
bira i razrešava pokrajinskog zaštitnika građana;
raspisuje pokrajinski referendum;
raspisuje pokrajinski javni zajam i odlučuje o zaduživanju Pokrajine, u skladu sa zakonom Republike Srbije;
vrši kontrolu nad radom Izvršnog veća i drugih organa i funkcionera odgovornih Skupštini, u skladu sa Statutom; i
obavlja druge poslove poverene zakonom Republike Srbije i utvrđene Statutom i Poslovnikom Skupštine.
Član 24.
Skupštinu Autonomne Pokrajine Vojvodine čini 80 poslanika koji se biraju na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, u sladu sa pokrajinskom odlukom…
Član 32.
Skupština odlučuje većinom glasova na sednici kojoj prisustvuje većina od ukupnog broja poslanika.
Većinom od ukupnog broja poslanika Skupština:
odlučuje o predlogu za promenu Statuta i o promeni Statuta;
utvrđuje simbole pokrajine i način njihovog korišćenja;
bira i razrešava: predsednika i potpredsednika Skupštine, predsednika, potpredsednike i članove Izvršnog veća, predsednike i članove radnih tela Skupštine, pokrajinskog zaštnika građana;
donosi budžet i završni račun Pokrajine;
raspisuje pokrajinski referendum;
donosi odluku kojom povereva jedinicama lokalne samouprave u pokrajini pojedina pitanja iz svoje nadležnosti;
odlučuje i o drugim pitanjima predviđenim Statutom;…
Član 49.
Skupština utvrđuje predlog akta o promeni Statuta većinom od ukupnog broja poslanika i dostavlja ga Narodnoj skupštini Republike Srbije radi davanja prethodne saglasnosti.
Ako ne bude postignuta potrebna većina u Skupštini, ili ako Narodna skupština Republike Srbije ne da saglasnost za promenu Statuta, promeni Statuta u vezi sa pitanjima sadržanim u predlogu koji nije utvrđen ili koji nije dobio potrebnu prethodnu saglasnost Narodne skupštine ne može se pristupiti u narednih godinu dana.
Skupština, po dobijenoj saglasnosti Narodne skupštine, donosi i odlukom proglašava Statut Autonomne Pokrajine Vojvodine.
O promeni Statuta Autonomne Pokrajine Vojvodine Skupština odlučuje većinom od ukupnog broja poslanika.

Ovo je skraćena verzija predloga Statuta AP Vojvodine Demokratske stranke Srbije.

Piše : Kosta Čavoški
Statut za otcepljenje POKRAJINE

Predlog statuta AP Vojvodine otvara dve pogubne mogućnosti: stvaranje države Vojvodine u državi Srbiji i secesije Subotičkog okruga, a možda i cele severne pokrajine.

Već u prvom članu Nacrta statuta Autonomne Pokrajine Vojvodine nalazi se sporna odredba po kojoj je Vojvodina „nastala na osnovu posebnih [...] istorijskih, kulturnih i drugih svojstava svoga područja“. Posredi su izvesne privilegije i osobena prosvetna, kulturna i verska prava svih Srba na teritoriji Habzburške monarhije, uključujući jedan oblik njihove personalne autonomije. To je unekoliko bila osobena personalna autonomija prečanskih Srba u svim duhovnim i pojedinim svetovnim stvarima. Sada se postavlja pitanje kako je takva autonomija Srba pod austrijskom i austrougarskom tuđinskom vlašću mogla biti preteča Autonomne Pokrajine Vojvodine. Jer, vojvođanski Srbi više ne žive pod tuđinskom vlašću nego u svojoj državi Srbiji, pa stoga oni raniji istorijski i kulturni razlozi zbog kojih je uspostavljena personalna autonomija prečanskih Srba u okviru Austrije, odnosno Austro-Ugarske, ne mogu biti opravdanje za obrazovanje današnje Autonomne Pokrajine Vojvodine.

DIPLOMATSKAPREDSTAVNIŠTVA

Ovim Nacrtom statuta Vojvodini se, kao regionalnoj autonomiji, pridaju pojedina svojstva državnosti i suverenosti. Prvo obeležje je pravo Vojvodine da „zaključuje međunarodne ugovore u oblastima iz svoje nadležnosti“, utvrđeno članom 16 stavom 2, a zatim se iznova potvrđuje članom 34 alinejom 10 i članom 48 alinejom 14. Posredi je ius contraxendi koje se smatra obeležjem državne suverenosti. Ponekad je u federacijama dozvoljeno da federalne jedinice zaključuju međunarodne ugovore u okviru svoje nadležnosti ukoliko to savezni ustav izričito dopušta, ali regioni u okviru unitarne države nikada nemaju međunarodni ugovorni kapacitet. Kako član 183 Ustava Srbije ne ovlašćuje pokrajine da zaključuju međunarodne ugovore iz svoje nadležnosti, član 16 stav 2 Nacrta statuta, kao i potonje statutarne odredbe, jesu protivustavne.

Drugo obeležje državnosti Vojvodine jeste ius representationis, pravo osnivanja predstavništava u regionima Evrope i Briselu, utvrđeno članom 16 stavom 4 Nacrta statuta. To pravo isključivo imaju suverene države, tako da čak ni federalne jedinice u pravim federacijama ne raspolažu tim pravom, a kamoli nekakvi okruzi ili regioni. Pri tom, valja zapaziti da su tvorci ovog nacrta naveli ne samo predstavništva Vojvodine u regionima Evrope nego i u Briselu koji je glavni grad Belgije i sedište vrhovne komande Atlantskog pakta i centralnih organa Evropske unije. To bi značilo da bi pored Srbije kao države i Vojvodina imala svoja (diplomatska) predstavništva pri komandi Atlantskog pakta i središnjim organima Evropske unije.

Treće obeležje, ne toliko državnosti koliko posebnog narodnosnog (da ne kažemo: nacionalnog) identiteta Vojvodine jeste Vojvođanska akademija nauka i umetnosti. Svuda u svetu akademije nauka i umetnosti su nacionalne ustanove, pa je uobičajeno da svaka država ima jednu nacionalnu (državnu ili kraljevsku) akademiju nauka i umetnosti. Kako je akademija prevashodno naučna ustanova, nju može osnovati samo onaj državni organ koji raspolaže nadležnošću u oblasti nauke. Takvom nadležnošću Autonomna Pokrajina Vojvodina ne raspolaže, pošto joj član 283 stav 2 Ustava Srbije takvu nadležnost ne dodeljuje. Drugim rečima, uređivanje nauke, uključujući osnivanje akademije nauka i umetnosti, jeste isključiva nadležnost Republike Srbije; nikako i Autonomne Pokrajine Vojvodine. Otuda se članom 29 tačkom 10 Nacrta statuta Vojvodine, koja nosi naslov „Nauka, inovacije i tehnološki razvoj“, uzurpira nadležnost Republike Srbije u oblasti nauke, pa se zatim tom uzurpiranom nadležnošću obrazuje Vojvođanska akademija nauka i umetnosti (član 17 i član 34 alineja 17). A to se čini ne samo da bi se istakla državnost Vojvodine nego i njen, ako ne nacionalni, ono bar poseban kulturno-istorijski identitet. Kako Srpska akademija nauka i umetnosti postoji već 167 godina kao najviša naučna ustanova srpske države, navodna Vojvođanska akademija nauka i umetnosti jedino može biti nesrpska Akademija neke nesrpske kvazidržave, slične onoj samozvanoj državi na okupiranom Kosovu i Metohiji.

ZAKONODAVNA NADLEŽNOST

Četvrto obeležje navodne državnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine jesu „pokrajinske skupštinske odluke koje imaju značaj zakona na teritoriji AP Vojvodine“ (član 19). Iza ove u stručnom pogledu nezgrapne formulacije krije se pokušaj da se Vojvodini i njenoj Skupštini pribavi zakonodavna nadležnost, što potvrđuje i član 48 alineja 4 u kojoj se pominju „pokrajinske zakonske odluke“. Da su bili vičniji u nomotehnici, sastavljači ovog Nacrta naveli bi „pokrajinske skupštinske odluke koje imaju snagu zakona“, pošto reč „značaj“ nije pravni nego politički pojam.

Ovaj pokušaj pribavljanja zakonodavne nadležnosti Vojvodine doveden je članom 30 do uzurpacije zakonodavne nadležnosti Republike Srbije. Iako Ustav Srbije ne dodeljuje pokrajinama nikakvu zakonodavnu vlast, članom 30 Nacrta statuta AP Vojvodine ovlašćuje se Vojvodina (u stvari, njena Skupština) da „može da uređuje pitanja koja nisu obuhvaćena (misli se: uređena) zakonom, kad je to od posebnog interesa za građane AP Vojvodine i kad se ta pitanja mogu uspešnije i svrsishodnije uređivati i rešavati unutar i na osnovu propisa AP Vojvodine“. U stvari, prilikom unošenja ove uzurpacije sastavljači ovog Nacrta statuta verovatno su imali na umu načelo supsidijarnosti koje se primenjuje u Evropskoj uniji, ali sa obrnutim dejstvom. Prema članu 5 stav 2 Ugovora o Evropskoj zajednici: „U oblastima koje ne spadaju u njenu isključivu nadležnost, Zajednica preduzima mere u skladu sa načelom supsidijarnosti samo ako i ukoliko ciljevi, predviđene akcije ili mere ne mogu u potrebnoj meri biti ostvareni od strane država članica, odnosno mogu biti uspešnije ostvareni od strane zajednice, imajući u vidu veličinu i učinak predviđene akcije.“  Dok u Evropskoj uniji njeni organi shodno načelu supsidijarnosti donose propise koji nisu u njenoj isključivoj nadležnosti, prema Nacrtu ovog statuta Vojvodina, shodno ovom načelu, donosi propise sa zakonskom snagom u oblastima koje nisu u okviru njene delegirane nadležnosti. I dok su organi Evropske unije izričito ovlašćeni da primenjuju načelo supsidijarnosti, AP Vojvodina samovlasno uzurpira zakonodavnu nadležnost koja joj Ustavom nije delegirana.
Peto obeležje državnosti Vojvodine predstavlja njeno svojevrsno protokolarno izjednačavanje sa Republikom Srbijom. Iako se odnos između Autonomne Pokrajine i države kojoj pripada u načelu zasniva na subordinaciji, članom 28 stavom 2 predviđena je mogućnost osnivanja Stalne mešovite delegacije sastavljene od predstavnika organa Republike Srbije i organa AP Vojvodine. Takve mešovite delegacije ne postoje ni u federacijama u kojima federalne jedinice imaju neka obeležja državnosti, a kamoli u unitarnim državama sa regionalnim autonomijama, koje ne raspolažu izvornom nego samo delegiranom nadležnošću. Ali su sastavljači ovog Nacrta statuta hteli i na ovaj način da stave do znanja da Vojvodina nije deo Srbije nego da je ravna Srbiji.

IZDVAJANJE MAĐARSKOG OKRUGA

Posebnu zabrinutost izaziva način na koji su članom 32 Nacrta statuta uspostavljeni pokrajinski upravni okruzi. Oni su tako obrazovani i teritorijalno razgraničeni da Mađari dobijaju svoj nacionalni okrug sa sedištem u Subotici, u kojoj oni, inače, nisu većina. Upravo u toj nameri Bačka je podeljena samo na dva upravna okruga – srpski sa sedištem u Somboru i mađarski sa sedištem u Subotici, dok je Banat podeljen čak na četiri okruga. I kao što Vojvodina sa izrazitim obeležjima državnosti može da doprinese razgradnji Srbije, tako i mađarski upravni okrug može doprineti razgradnji i Vojvodine i Srbije. U stvari, krajnji cilj teritorijalnog zaokruženja izdvajanja mađarskog okruga jeste ostvarenje i problematizovanje položaja mađarske manjine u Srbiji da bi se pre ili posle pristupilo secesiji Subotičkog okruga i njegovom pripajanju Mađarskoj.
To je, inače, već poznati scenario. Najpre se administrativno izdvoji i zaokruži teritorija na kojoj nacionalna manjina ima većinu stanovništva. Potom se na toj teritoriji uspostavi svojevrsna autonomija, što će se prema Nacrtu statuta (član 32 stav 1) učiniti pokrajinskom skupštinskom odlukom. Naposletku se problematizuje položaj takve manjinske nacionalne autonomije u okvirima Srbije, da bi se opravdao zahtev za njeno prisajedinjenje matičnoj državi.

IZDVAJANJE MAĐARSKOG OKRUGA POKUŠAJ JE SECESIJE SUBOTIČKOG OKRUGA I NJEGOVOG PRIPAJANJA MAĐARSKOJ.

PRAVO VETA

Veliku zabrinutost izaziva i obrazovanje Saveta nacionalnih zajednica (SNZ) u okviru Skupštine APV. Reč je o svojevrsnom veću naroda koje je Ustavnim zakonom od 1950. uspostavljeno u okviru Saveznog veća Skupštine FNRJ. To će, prema članu 40 Nacrta statuta, biti posebno telo Skupštine APV, koja će imati 30 članova. Polovina članova biraće se iz reda srpskih poslanika, dok će se druga birati iz reda mađarskih, slovačkih, hrvatskih, rumunskih i rusinskih poslanika (Romi se nemaju na umu, pošto se njihovo ime i jezik nigde ne pominju). Ovaj Savet donosiće svoje odluke većinom glasova, što znači da će članovi Saveta iz reda nacionalnih manjina imati pravo veta.
Veliko podozrenje izaziva činjenica da članom 40, kojim se uspostavlja Savet nacionalnih zajednica, nije utvrđena njegova nadležnost i odnos prema Skupštini APV, nego će to navodno biti učinjeno pokrajinskom skupštinskom odlukom i Poslovnikom Skupštine. U stvari, čeka se da se nacrt Statuta najpre usvoji i da ga potvrdi Skupština Srbije, a da se potom pokrajinskom skupštinskom odlukom i Poslovnikom na mala vrata uvede dvodomi sistem. To će se učiniti tako što će se predvideti da prilikom donošenja važnih odluka, koje se tiču statusa i interesa pojedinih nacionalnih manjina (u Nacrtu se koristi izraz „nacionalna zajednica“), mora obezbediti saglasnost SNZ, što znači da će se takve odluke donositi većinom glasova u Savetu nacionalnih zajednica i većinom glasova u Skupštini APV. A pošto u Savetu nacionalnih zajednica poslanici iz reda nacionalnih manjina imaju pravo veta, to znači da će prilikom donošenja važnih odluka imati pravo veta i u Skupštini APV. Time će se na zaobilazan način, a da poslanici Skupštine Srbije to i ne primete, predstavnici nacionalnih manjina učiniti hegemonom Skupštine AP Vojvodine.

Episkop Bački Irinej
Pismo srpske pravoslavne crkve

Uvažena Gospođo Đukić – Dejanović,

Kao vekovni čuvar srpskog duhovnog bića, pa i nacionalnog identiteta i u doba kada Srpske države nije bilo, Srpska pravoslavna crkva izražava veliku zabrinutost za suverenitet i teritorijalni integritet države Srbije, koji je najpre teško narušen, nadamo se samo privremeno, nasilnim otimanjem i okupacijom Kosova i Metohije, a potom pokušajem da se od Autonomne Pokrajine Vojvodine načini nova država u državi Srbiji. To se čini predlogom novog Statuta AP Vojvodine koji joj protivustavno dodeljuje, pored ostalog, i sledeća obeležja državnosti:

- pravo da zaključuje međunarodne ugovore u oblastima iz svoje nadležnosti (ius contrahendi);
- pravo da osniva svoja predstavništva u inostranstvu, posebno u Briselu (ius representationis);
- pravo, prigrabljeno uzurpacijom, Skupštine Vojvodine da donosi zakone.
Uz to je protivustavno osnivanje tzv. Vojvođanske akademije nauka i umetnosti učinjeno u nameri da se vojvođanskim Srbima prida posebni narodnosni, tj. nacionalni identitet.

Kako se ovim predlogom Statuta AP Vojvodine započinje novo rasparčavanje i razaranje već smanjene i ubogaljene srpske države, odlukom Svetog arhijerejskog sinoda, u ime Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. Pavla i sve punoće Srpske pravoslavne crkve, umoljavamo Vas da ovaj naš dopis i zahtev iznesete na zasedanje Skupštine, na kome će biti raspravljano o ovom pitanju, u nadi da će mu poslanici posvetiti dužnu pažnju i da će ovom očiglednom protivustavnom aktu uskratiti svoju saglasnost i potvrdu.

U nadi da ćete učiniti sve što je do Vas, na što Vas i Narodna Skupština i Ustav obavezuju, radi očuvanju teritorijalnog integriteta i unutrašnjeg jedinstva države, primite izraze naše iskrene zahvalnosti.”

Aleksandar Vulin
Proglas Pokreta socijalista

Mi socijalisti, tražimo od svake partije, od svake organizacije, od svakog pojedinca da odbije da se pomiri sa politikom podela i cepanja Srbije. Statut Vojvodine traži odgovor na pitanje koje nije ni postavljeno, Statut Vojvodine ponovo preti još jednom granicom na telu ionako izmučene i rascepkane Srbije, Statut Vojvodine donosi pretnju još jedne podele i stvaranju još jedne nacije, još jednog pisma, još jednog jezika, još jedne izmišljene države.

Tražimo od svake partije, od svake organizacije, od svakog pojednica da ne prihvate da političari mogu da krše Ustav, siluju zdrav razum i zbog članstva u nekim izmišljenim evropskim regijama ukidaju stvarnu državnost Srbije. Ako sada budemo ćutali, neće biti prilike da ikada više progovorimo, ako sada budemo ćutali sledeći put ćemo govoriti u nekoj drugoj državi u nekoj drugoj zemlji, ako sada budemo ćutali zauvek ćemo ćutati pred prezirom i osudom budućih generacija. Ako sada ne progovorimo, a kada ćemo govoriti, ako ne progovorimo mi, a ko će drugi, ako zaćutimo dok pohlepni, patuljasti vladari siluju Ustav i na telu Srbije prave svoje još pohlepnije i patuljastije države, ako zaćutimo dok se donosi Statut Vojvodine zašto da ikada više o ičemu drugom govorimo.
Tražimo od opozicije da pokaže da je zrela da vlada i da zajedničkim odgovorom na poslednje cepanje zemlje natera vladajuće partije da se zustave i odustanu od donošenja Statuta,  da se obuzdaju makar zbog straha za svoju vlast, ako već nemaju osećaj da čine nedopustivo, da ruše ono što bi moralo biti nerazrušivo, da gaze ono što mora biti sveto, nedeljivo i jedinstveno. Tražimo od svake partije od svake organizacije, da ustanu, da progovore, da se bore, da se ne mire sa porazom i silom, da čuvaju Ustav i Srbiju, jer su zakon i zemlja jedno, jer smo mi i zemlja jedno, jer mi Srbiji dugujemo sve, a ona nama ništa, jer mi Srbiji dugujemo i rad, i ljubav i borbu.