Umesto da se u Skupštini Srbije raspravlja o rekordnom padu nacionalnog dohotka, padu proizvodnje, o Statutu Vojvodine koji sakati i komada Srbiju, na dnevnom redu Parlamenta naći će se predlog predsednika države o promenama Ustava Srbije.

POSTAVLJA SE PITANJE DA LI BI NAJAVLJENIM USTAVNIM PROMENAMA AUTONOMIJA VOJVODINE BILA UKINUTA TE BI UMESTO AUTONOMNE POKRAJINE BILA PROGLAŠENA REGIJOM?

Srbija sve više, umesto države, postaje voz bez voznog reda koji strmoglavo prolazi kroz tranzicione stanice. Krajnje odredište nije nepoznato – pruga ne vodi nigde, pogotovo ne u Evropu, već pravo u samouništenje. U traganju za smislom ovog strmoglavog putovanja to je jedini valjan odgovor i jedini jasno prepoznatljiv projekat koji se gotovo neumitno realizuje.

PROTIVUSTAVNI PREDLOZI U tom vozu prepunom putnika odvija se buran kolektivni život. Putnici su ostali bez posla, većina je onih koji su otpušteni i bez prilike da rade, mnogi od njih su glad u kojoj već godinama žive, pretvorili u protestne štrajkove glađu, većina njih ne može da prehrani porodicu, neki sebi seku prste…
Na tranzicionim stanicama do njih dopiru vesti o rekordnom padu nacionalnog dohotka, o padu proizvodnje, pristiglim ogromnim dugovima, novim zaduženjima u inostranstvu; putnici strepe da li će ih neko izbaciti iz voza i poslati na, sve sa bele šengenske liste, neko ratište u Gruziju, Irak ili Avganistan; stižu vesti da Kosovo uz saradnju i saglasnost srpskih vlasti, i uz EULEKS i šest tačaka, ide ka nezavisnosti; otvoreno se usvajanjem Statuta Vojvodine odvija dalje sakaćenje i komadanje Srbije…
To se sve pominje i sve struji među putnicima-narodu, ali to nije na dnevnom redu zvaničnika koji upravljaju i komanduju ovom kompozicijom. Nije ni u središtu pažnje svih televizijskih stanica i gotovo svih listova koji sve više podsećaju na nekadašnje zidne novine.

Dnevni red po kojem se odvijaju rasprave u Srbiji ne sadrži ništa releventno.

Na pravom dnevnom redu u Srbiji je već mesecima protivustavni predlog Statuta AP Vojvodine. Takav Statut usvojila je Pokrajinska Skupština Vojvodine od strane istih onih stranaka koje čine većinu u Skupštini Srbije. Vlada Srbije usvojila je protivustavni Zakon o ovlašćenjima AP Vojvodine. Na državnom dnevnom redu u Srbiji je, dakle, secesionistički Statut AP Vojvodine. Predsednik DS i Srbije Boris Tadić umesto da se jasno i nedvosmisleno suprotstavi ovom antidržavnom i antisrpksom predlogu i da štiti Ustav na koji se zakleo u politički javni opticaj u jednom prazničnom intervjuu, iznosi predlog o promenama Ustava Srbije! Valjda zbog „promenjenih društvenih okolnosti“ u odnosu na kraj 2006. godine kako bi to oštroumno rekla ministrica pravosuđa Snežana Malović!

Umesto da ono antidržavno i najgore politički eliminiše i poništi Tadić i njegovi saradnici pretvaraju to u poželjni univerzalni princip i proglašavaju opštevažećom vrednošću. Na dnevni red se postavlja regionalizacija preostale Srbije. Virus koji su po Srbiji posejali Ištvan Egereši i Slavica Đukić na svojoj autonomaškoj turneji pretvorio se u epidemiju. Kod niških vlasti virus se odmah „primio“ i našao za veliko odobravanje. Dete „Fijata“ Veroljub Stevanović već je napravio svoj regionalni pokret „Za Šumadiju“, proglašavajući Kragujevac iz grada gladi u prestonicu prosperiteta i blagostanja. Štrajk glađu radnika „Partizanke“ proglasio je političkom zloupotrebom predstavljajući se kao autentični nastavljač radničkog i kragujevačkog „Crvenog barjaka“.

SECESIONISTIČKA PRAVA Ova pomama regionalizacije razvija se navodno zbog toga, kako kaže Tadić, da Srbija ne bi bila „asimetrična država“!
Postavlja se osnovano pitanje da li bi ovim najavljenim ustavnim promenama autonomija Vojvodine bila ukinuta te bi ona umesto autonomije bila proglašena regijom? Ako današnja secesionistička prava Vojvodine predviđena predlogom Statuta budu proširena na sve regione u Srbiji, hoće li Srbija uopšte biti država? Da li će se pravo na internacionalno regionalno udruživanje, predviđeno za Vojvodinu, automatski biti primenjeno na sve regione koji bi se mogli povezivati sa drugim državama i međunarodnim organizacijama mimo ili protiv države Srbije? Možda bi tako neki region ili većina regiona mogli posredno i mimo Srbije da postanu članovi Evropske unije? Možda bi tako neki delovi Srbije „na mala vrata“ ušli u EU. Recimo preko Bugarske, Rumunije, Makedonije ili, čak, „države“ Kosovo?

Više u 62. broju magazina “Pečat”