Ovaj prilog, nastao povodom povratka imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi, trebalo bi da nas podseti na hrišćanske ideale – od rane Crkve, preko srednjeg veka, do danas. U njemu su date kako svetopredanjske osnove „socijalne teologije“, tako i živi primeri milosrđa i staranja za bližnje.

Direktor Direkcije za restituciju Vladimir Todorović izjavio je da bi u 2009. godini mogao da bude donet opšti zakon o restituciji. Prema njegovim rečima, proces vraćanja imovine crkvama i verskim zajednicama, na osnovu zakona koji je donet 2006. godine, nezaustavljiv je. Todorović je precizirao da crkve i verske zajednice potražuju oko 83.000 hektara zemljišta, oko 1.300 stambenih objekata, 712 poslovnih objekata, 249 grobalja i 145 matičnih knjiga. Po njegovim navodima najviše potražuje sremska eparhija Srpske pravoslavne crkve i dodao da se najveći deo njenih zahteva odnosi na zemljište i šume na Fruškoj gori. On je takođe istakao da će biti problema prilikom vraćanja stambenih objekata crkvama i verskim zajednicama jer je između 95 i 98 odsto tih objekata u međuvremenu privatizovano. Pri tome je ocenio da proces restitucije crkvene imovine nije takav da bi mogao da ugrozi nacionalne resurse.

Pomoćnik ministra vera Dragan Novaković rekao je da je Srbija donošenjem Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama poštovala svoje međunarodne obaveze i dala važan doprinos harmonizaciji domaćih propisa sa propisima Evropske unije. Dodao je da će se, ukoliko proces restitucije crkvene imovine bude na vreme završen, smanjiti i budžetska izdvajanja za delovanje crkava i verskih zajednica. Dakle, povratak imovine Srpske crkve je na pomolu.

ŠTA ĆE SE DOGODITI SA CRKVENOM IMOVINOM?

Šta će se, međutim, dogoditi sa vraćenom imovinom? Hoće li ona biti izvesna šansa opljačkane i ojađene zemlje, ili još jedan povod za ogorčenje među potomcima Svetog Save? Vraćanje imovine Crkvi može da postane važno ako Crkva ono što joj se vraća uloži u svoj narod, omogućujući mu da se greje toplinom hrišćanskog milosrđa, ali i da stekne šansu za rad i život dostojan čoveka. Jer Crkva će, kao zemaljska ustanova – njen „mistički“ aspekt se tu ne računa! – svakako postati jedan od bitnijih „poslodavaca“ u Srbiji. Takođe, ona će moći da bude ozbiljan pregovarač sa državnom vlašću u oblasti socijalne politike, ne dozvoljavajući partijskim gaulajterima da donose zakone za dalje obespravljivanje žrtava tranzicije – običnih ljudi i njihovih porodica, Hristove male braće, sestara i dece.

Međutim, ako Crkva (ponavljam: kao zemaljska ustanova!) bude dopustila da njenom imovinom manipulišu tajkuni, bestidni pljačkaši srpske sirotinje, koji će se maskirati u „pobožnjake“ i, recimo, nemilice sekući crkvene šume, u isti mah odvajati poneku paru za hramove i luksuzne eparhijske dvorove – onda će se pokazati da je današnje pokolenje naslednika Svetog Save, pre svega u vrhu Crkve, nedostojno svog nasleđa. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog zaborava hrišćanskih ideala, kojima se može i mora pristupati kao večno živom izvoru nadahnuća za delanje u sadašnjosti.

Nažalost, mi smo već videli da se novac za ovu ili onu crkvenu potrebu prima od svih i svakoga, što nije bilo pravilo rane Crkve. Kada je gnostik Markion, u II veku, Rimskoj crkvi dao 200 hiljada sestercija (ogroman prilog!), sve mu je bilo vraćeno – jer je dotični bio lišen crkvenog opštenja. Ranohrišćanski dokument, „Apostolske ustanove“, definiše od kojih lica (zbog nehrišćanskog načina zarađivanja) ne treba primati priloge za Crkvu: od krčmara (jer su kafane bile leglo nemorala), lopova, bludnika, varalica, nesavesnih advokata, vajara idolskih figurica, trgovaca koji zakidaju na meri, pijanaca, dželata, ubica, potkupljivih sudija. Na spisku onih od kojih se ne smeju primati prilozi nalaze se i ugnjetači sirotinje, oni koji zlostavljaju sluge i zelenaši. „Apostolske ustanove“ izričito kažu: „Ako je Crkva u teškoj situaciji, bolje je da propadne nego da primi nešto od neprijatelja Božjih“. A šta je ogroman broj srpskih novobogataša? Zar to, uglavnom (čast izuzecima!) nisu ugnjetači sirotinje, zlostavitelji svojih radnika i zelenaši raznih vrsta i boja?

Zato je pred Srpskom crkvom ogroman izazov. Veliki vizantijski kanonista Zonara učio je da je imovina Crkve imovina siromaha. Ako tako ne bude i sada, kada Crkva u Srbiji povrati svoju imovinu, ne samo da će se desiti promašaj evanđeljskog cilja, nego će i narod izgubiti poverenje u tu poslednju ustanovu srpstva u koju se ima poverenja. A onda će „neki novi klinci“ ponovo pomisliti da je „religija opijum za narod“, i ponovo će početi da nedostojanstvo hrišćana smatraju lažnošću samog hrišćanstva, uz sve radikalno što uz takav stav ide.
Zato i tekst koji sledi ima za cilj da nas podseti na hrišćanske ideale u ovoj oblasti.

U Rusiji je milosrdno-misionarski rad danas mnogo širi i ozbiljniji. Ruska Crkva osniva svoje školske ustanove (od vrtića do Univerziteta, a Moskva je puna pravoslavnih gimnazija), grade se domovi za decu bez roditeljskog staranja, a sveštenici, nadahnuti idealom svoje vere, okupljaju besprizorne mališane i gaje ih, uz pomoć svojih parohijana, koji pomažu materijalno, ali i radom. Crkveni autobusi po Moskvi i drugim gradovima idu i sabiraju beskućnike pijance, spasavajući ih od smrzavanja. Sveštena lica (lekari i psiholozi) bave se pravoslavnom psihoterapijom i lečenjem narkomana (jeromonah Anatolije Berestov jedan je od najpoznatijih boraca protiv narkomanije).

Ne može se reći da u Srpskoj crkvi nema svetlih primera (sestrinstvo manastira Ravanica, koje u manastiru Sv. Petke Izvorske, neguje decu s teškom mentalnom zaostalošću; manastir Kovilj brine o lečenju narkomana, a jedan takav pokušaj ostvaruje se i u blizini Crne Reke) Ali, nažalost, ovo su pojedinačni primeri, i još uvek nema sistematičnosti u radu.
Ovaj tekst je tu da bi nas podsetio na hrišćanske ideale – od rane Crkve, preko srednjeg veka, do danas. U njemu su date kako svetopredanjske osnove tzv. „socijalne teologije“, tako i živi primeri milosrđa i staranja za bližnje. (Naravno, tih primera je bilo mnogo više u povesti Crkve no što ih ima u ovom ogledu; recimo, Sveti Jovan Milostivi, patrijarh koji je plakao kad god je prošao dan a da nekom ne učini milostinju. Mi smo se ovom ogledu ograničili samo na „paradigmatične“ slučajeve.)

Posebnu celinu naših razmatranja čini pogled na „Osnove socijalne koncepcije Ruske pravoslavne crkve“, na dokument koji je usvojen na jubilarnom Svetom Arhijerejskom Saboru Ruske crkve 2000. godine. U njemu je podrobno izloženo, pored ostalog, pravoslavno učenje o radu i svojini, ali i pogled na razaranje životne okoline zahvaljujući bezumlju ideologije tzv. „neograničenog rasta“, te stav prema globalizmu kao poslednjoj metastazi kapitalizma. Učenje Ruske crkve, koje jeste stav Crkve u celini, stavljeno je na početak ogleda, jer ono daje najširu osnovu za dalja, pojedinačna razmatranja.

UČENJE CRKVE O RADU, SVOJINI I GLOBALIZACIJI

UČENJE CRKVE O RADU Pravoslavna crkva je, oslanjajući se na Sveto pismo i Predanje, odavno visoko uzdigla ljudski rad. Jer, i Bog u kojeg ona veruje je postavši čovek Isus Hristos, bio radnik – stolar koji je svojim rukama izdržavao svoju majku i sebe. Suštinu pravoslavnog učenja o radu i njegovim plodovima iskazala je Ruska pravoslavna crkva, u svom zvaničnom dokumentu „Osnovi socijalne koncepcije“. Evo tog učenja:

„Rad je organski element ljudskog života. U Knjizi postanja kaže se da ne beše čoveka da radi zemlju (1. Mojs. 2; 5). Stvorivši rajski vrt, Bog je u njemu nastanio čoveka da ga radi i da ga čuva (1. Mojs. 2; 15). Rad je stvaralačko otkrivanje čoveka kojem je zbog prvobitne bogopodobnosti dato da bude saradnik i satrudnik Gospodnji. Međutim, nakon čovekovog otpadanja od Tvorca izmenio se i karakter rada: Sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah i u prah ćeš se vratiti (1. Mojs. 3; 19). Oslabilo je stvaralaštvo, koje čini sastavni deo rada; rad je za palog čoveka prevashodno postao način da se domogne sredstava za život.

Reč Božija ne samo da pažnju ljudi obraća na neophodnost svakodnevnog rada, nego mu postavlja i određeni ritam: Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi i svršuj sve poslove svoje, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim (2. Mojs. 10; 8-10). Tom zapovešću Tvorca proces čovečijeg rada dovodi se u vezu s božanstvenim stvaralaštvom, koje je postavilo početak stvaranju sveta. Naime, zapovest o praznovanju šestog dana /…/ zasniva se na tome što je Bog prilikom stvaranja sveta blagoslovio sedmi dan, i posvetio ga, jer je u taj dan otpočinuo od svih dela svojih koja učini (1. Mojs. 2; 3). Trebalo bi da taj dan bude posvećen Gospodu, kako svakodnevne brige ne bi čoveka odvratile od Tvorca. Uporedo s tim, delotvorno ispoljavanje milosrđa i nesebična pomoć bližnjima ne predstavljaju kršenje zapovesti: subota je radi čoveka, a ne čovek radi subote (v. Mt. 2; 27). Od apostolskih vremena, u hrišćanskom predanju je dan, koji je slobodan od rada, postao prvi dan sedmice – dan Vaskrsenja Hristovog, odnosno nedelja.

Usavršavanje oruđa i metoda rada, njegova profesionalna podela i prelazak od njegovih jednostavnijih oblika ka složenijim potpomogli su poboljšanju materijalnih uslova čovekovog života. Međutim, zavaravanje civilizacijskim dostignućima udaljuje ljude od Tvorca i vodi ka prividnom trijumfu razuma koji nastoji da zemaljski život uredi bez Boga. Ostvarivanje sličnih težnji se tokom istorije čovečanstva uvek tragično okončavalo.

U Svetom pismu rečeno je da su prvi ustrojitelji zemaljske civilizacije bili Kainovi sinovi: Lameh i njegovi sinovi izumeli su i stvorili prva oruđa od bakra i gvožđa, pokretne šatore i različite muzičke instrumente. Oni su bili rodonačelnici mnogih zanata i umetnosti (v. 1. Mojs. 4; 20-22). Ni oni, međutim, isto kao ni drugi ljudi, nisu uspeli da izbegnu sablazni: Svako telo pokvari put svoj na zemlji (1. Mojs. 6; 12). Zbog toga je, prema volji Tvorca, civilizaciju Kainovaca okončao Potop. Najslikovitiji biblijski primer pokušaja palog čovečanstva da „stvori sebi ime“ predstavlja izgradnja Vavilonske kule, čija će visina „dosezati do neba“. Građenje kule postalo je simbol ujedinjenja ljudskih napora na dostizanju bogoprotivnih ciljeva. Gospod je prekoreo gordeljivce: pomešavši jezike, onemogućio im je da razumeju jedni druge i rasejao ih po čitavoj zemlji.

Sa hrišćanske tačke gledišta, rad sam po sebi nije bezuslovna vrednost. On postaje blagosloven onda, kad se pokaže kao satrudništvo Gospodu i kad potpomaže ispunjenju Njegove zamisli o svetu i čoveku. Rad, međutim, nije blagosloven ukoliko je usmeren na služenje egoističnim interesima ličnosti ili ljudske zajednice, a takođe i na udovoljavanje grešnih potreba duha i tela.

Sveto pismo svedoči o dva moralna podsticaja na rad: raditi, da bi čovek samoga sebe prehranio i da nikoga ne bi opterećivao i raditi, da bi se pomoglo onima, kojima je to potrebno. Neka se trudi da radi svojim rukama ono što je dobro da bi imao davati onome, kome je potrebno (Ef. 4; 28). Takav rad odgaja dušu i ukrepljuje čovekovo telo, dajući hrišćaninu mogućnost da svoju veru projavi u bogougodnim delima milosrđa i ljubavi prema bližnjima (v. Mt. 5; 16 i Jak. 2; 17). Svi dobro pamte reči apostola Pavla: Ako neko neće da radi neka i ne jede (2. Sol. 3; 10).

Sv. Oci i učitelji Crkve neprestano su podvlačili etički značaj radnih procesa. Tako je Kliment Aleksandrijski nazvao rad „školom društvene pravednosti“. Sveti Vasilije Veliki je tvrdio da „nije namera pobožnosti da posluži kao izgovor za lenjost i bekstvo od rada, nego podsticaj na još veći rad“. Sveti Jovan Zlatousti je pozivao da se „bezbožništvom ne smatra rad nego besposličenje“. Monasi mnogih manastira podvizavali su se radom. Njihova delatnost je po mnogo čemu bila primer za podražavanje. Pored najvišeg duhovnog autoriteta, osnivači velikih monaških obitelji uživali su i slavu vrednih radnika. Široko je poznat usrdan rad prepodobnih Teodosija Pečerskog, Sergeja Radonješkog, Kirila Bjelojezerskog, Josifa Volockog, Nila Sorskog i drugih ruskih podvižnika.

Crkva blagosilja svaki rad, koji je upravljen ka dobru ljudi. Pri tom se ne daje prednost nijednoj od ljudskih delatnosti, ukoliko ona odgovara hrišćanskim moralnim normama. U svojim pričama, naš Gospod Isus Hristos neprestano pominje razna zanimanja, nikada ne izdvajajući nijedno od njih. On govori o radu sejača (Mk. 4; 3-9), sluge i upravitelja (Lk. 12; 42-48), trgovca i ribara (Mt. 13; 45-48), domaćina i poslenika u vinogradu (Mt. 20; 1-16). Međutim, savremeno doba uslovilo je razvoj čitave industrije, specijalno usmerene ka propagandi poroka i greha, na zadovoljavanje pogubnih strasti i navika, kao što su pijanstvo, narkomanija, blud i preljuba. Crkva svedoči o grešnosti učestvovanja u takvoj delatnosti, budući da ona ne izopačuje samo radnika nego i društvo u celini.

Radnici imaju pravo da koriste plodove svoga rada: Ko sadi vinograd i ne jede od roda njegova? Ili ko čuva stado i od mleka stada ne jede? Koji ore, treba u nadi da ore, i koji vrše, treba da vrše u nadi da će primiti po svojemu nadanju (1. Kor. 9; 7, 10). Crkva uči da odbijanje da se plati častan rad nije samo prestup protiv čoveka nego i greh pred Bogom.
Sveto pismo kaže: Nemoj uvrediti najamnika, siromaha i potrebitoga između braće svoje… podaj mu najam njegov isti dan, da ne bi zavikao na tebe ka Gospodu i bilo bi ti greh (5. Mojs. 24; 24-25). Teško onome koji se služi bližnjim svojim ni za što i plate za trud njegov ne daje mu (Jer. 22; 13).

Uporedo s tim, zapovest Božija nalaže onima koji rade da se brinu o ljudima koji iz različitih razloga ne mogu sami da zarade za život – o slabima, bolesnima, došljacima (izbeglicama), siročadi i udovicama – i da sa njima dele plodove svog rada, da bi te blagoslovio Gospod Bog tvoj u svakom poslu ruku tvojih (5. Mojs. 24; 19).

Nastavljajući na zemlji služenje Hrista, koji je sebe poistovetio upravo sa unesrećenima, Crkva svagda stupa u zaštitu nemoćnih i slabih. Ona zbog toga poziva društvo na pravednu podelu proizvoda rada, pri čemu će bogati podržavati siromašnoga, zdravi bolesnoga, a sposobni za rad – prestarelog. Duhovno blagostanje i samoočuvanje društva mogući su samo u onom slučaju ako se obezbeđenje života, zdravlja i minimalnog blagostanja svih građana smatra bezuslovnim prioritetom prilikom raspodele materijalnih sredstava.“

UČENJE CRKVE O SVOJINI Pravoslavna crkva ima razrađeno učenje o svojini, i izražava ga kako kroz dela Svetih Otaca, tako i u praksi. Najkraća i najpreciznija formulacija ovog učenja data je u „Osnovama socijalne koncepcije Ruske pravoslavne crkve“, objavljenim na jubilarnom Arhijerejskom saboru 2000. godine.

„Prihvaćeno je da se pod svojinom (vlasništvom) podrazumeva društveno priznata forma odnosa ljudi prema plodovima rada i prirodnim resursima. Među osnovne punomoći vlasnika obično se uključuju pravo gospodarenja i korišćenja, pravo upravljanja i dobijanja prihoda, pravo na otuđenje, gubitak, promenu ili uništenje predmeta svojine.
Crkva ne određuje pravo ljudi na svojinu. Međutim, ni materijalna strana ljudskog života ne ostaje izvan njenog vidokruga. Pozivajući nas da najpre tražimo Carstvo Božije i pravdu njegovu (Mt. 6; 33), Crkva ne zaboravlja ni potrebu za hlebom nasušnim (Mt. 6; 11), smatrajući da bi svaki čovek trebalo da ima dovoljno sredstava za dostojanstven život. Uporedo s tim, Crkva upozorava na prekomernu privučenost materijalnim dobrima, bogatstvom i slastima ovoga života (v. Lk. 8; 14). U stavu Pravoslavne crkve prema svojini nema niti ignorisanja materijalnih potreba niti suprotne krajnosti, koja bi veličala težnju ljudi ka zadobijanju materijalnih dobara kao najvišeg cilja i vrednosti postojanja. Imovinski položaj čoveka sam po sebi ne može da se posmatra kao svedočanstvo o tome da li je on ugodan Bogu ili nije.

Više u 59. broju magazina “Pečat”