Srpski politički i državni vrh odlučio je da pomogne svome rodu u nastupajućoj ekonomskoj krizi na isti način na koji je crnogorski kralj Nikola nekada delio žito: ko ima, daj mu još, a ko nema uzmi mu i ono što ima.

Neverovatan ali istinit povratak komandne ekonomije desio se tamo gde je nikada nije ni bilo, usred domovine slobodnog tržišta, od atlantske do pacifičke obale. Samo jedna zastrašujuća suma od nekoliko triliona dolara državnih para može da spasi Ameriku od najteže recesije u istoriji.

Ali, ko će i čime spasavati Srbiju u kojoj je ova svetska ekonomska kriza stigla više kao psihološki faktor i dobro opravdanje vlastima za destruktivnu politiku koju je do sada vodila?

Jer, sa prvim znacima krize, stigla je na naplatu bezumna ideologija privatizacije po svaku cenu, pa je ova nova „Crna ruka“  zaverenika samo još na slogan zaboravila: Privatizacija ili smrt (mada je bilo i takvih slučajeva).

SPONZORI POLITIČKE ELITE Tek nekoliko ljudi u Srbiji poseduje dovoljno kapitala pa bi njihovo ekonomsko posrnuće značilo i pad ovdašnje političke elite. Naravno, zahvaljujući politici koja je gurnula kompletnu privredu u ruke te malobrojne finansijske oligarhije.

Za razliku od američke i evropske državne intervencije koja podrazumeva da će svaki „abonent“ državne blagajne morati da vraća svoja zaduženja direktnom otplatom kredita ili kompenzacionim poslovima, u Srbiji će državna pomoć velikim kompanijama biti „od slučaja do slučaja“. Prirodno je da će svako ko je finansijski podržavao takozvane postoktobarske koalicije na vlasti, a čijim imperijama preti kriza, zahtevati da mu se „refundira“ ono što je uložio u postojeće oligarhije. Stvar je otišla toliko daleko da pad političkih sponzora podrazumeva i pad ovdašnje političke elite.

Sve trčeći u zagrljaj najcrnjem liberalnom kapitalizmu, ta ista politička elita u Srbiji danas je zaglavljena do guše u ideju komandne ekonomije, robnih i finansijskih intervencija, i nesuvislim trabunjanjem o „merama socijalne politike“.

Više u 49. broju magazina “Pečat”