Dok se, iz sezone u sezonu, grčevito iščekuje kakav znatan roman u produkciji narasloj do nepreglednosti, pesničke knjige u kategorijama dolaze i prolaze bez odgovarajućeg odziva, ili bez ikakvog odjeka.

Najpre rečenicu-dve svakidašnje jadikovke na temu mesta poezije, danas i ovde. Kao da nosi udes svoga naroda, skrajnuta je toliko da naprosto ne možemo prepoznati srpsku kulturu, čija je so bila (ipak) poezija, a glavni likovi pesnici, gotovo sve do juče. Nije drugačije ni sada, sa stanovišta učinka, samo to vladajući kulturno-medijski poredak neće da čuje i da vidi. Ne overava ono što je unapred otpisano sa spiska potrebnih vrednosti. I dok se, iz sezone u sezonu, grčevito iščekuje kakav znatan roman u produkciji narasloj do nepreglednosti – ali takav nikako da dođe; pesničke knjige u kategorijama 1) odlično, 2) izuzetno i čak 3) značajno, dolaze i prolaze bez odgovarajućeg odziva, ili bez ikakvog odjeka. Ne samo da suštinski menjaju sliku srpske poezije, nego i osnažuju ukupnu epohalnu samosvest, ali tu promenu, obnovu i napredak gotovo da nema ko da konstatuje. Oni koji znaju i mogu, zamajani su prečim i izglednijim poslovima.

Marljivi su i gorljivi, kao i dobro motivisani, samo oni koji bi da izmene ne samo srpsku pesničku sadašnjost, nego i njenu bližu i dalju prošlost, te uporno stvaraju njenu poželjniju ideologiji novoga doba prilagođenu sliku, u kojoj za mnoge, danas viđene, neće biti mesta.

Više u 45. broju magazina “Pečat”