Priznanje nezavisnosti Kosova najsramnija је odluka u, inače, blistavoj i junačkoj istoriji Crne Gore. Dakle, imali su šta i koga obrukati. Građani Crne Gore i opozicione stranke, na jednom od najvećih mitinga, izrazili su svoj protest sa svim teškim i neželjenim posledicama koje su, dakako, poznate javnosti.

Vlast u Srbiji oštro je reagovala, pre svega izjavama najviših zvaničnika, ali i proterivanjem ambasadorke Crne Gore Anke Vojvodić iz Beograda. Država ništa drugo nije preduzela, ali jesu razni srbijanski političari. I udari bruka na sramotu. Počeše u srpskoj štampi da osviću crne liste nepoželjnih Crnogoraca, zahtevi da se izvrši konfiskacija njihove imovine, pretnje i upozorenja da se u Srbiji ne može garantovati fizička bezbednost funkcionerima Crne Gore, da se ne ide na letovanja, da se prema crnogorskim studentima u Srbiji preduzmu određene mere.

Ko to tamo u ime Srbije preti? Jesu li to oni koji su se kalili u Crnoj Gori da sruše Slobodana Miloševića i dođu na vlast u Srbiji? Jesu li to isti oni koji do sada nisu obezbedili zgradu ambasadi Srbije u Podgorici? Jesu li to isti oni političari koji nisu otvorili Srpski kulturni centar u Podgorici ili Nikšiću? Jesu li to isti oni koji nisu otvorili nijedan konzulat Srbije u Crnoj Gori? Jesu li to oni koji nisu preduzeli nijednu jedinu državnu meru brige za Srbe koji žive u Crnoj Gori, a ima ih 32 odsto?

U tim izlivima anticrnogorstva prednjačio je nadaleko znameniti i dični Dragan Marković Palma. Još koliko juče, uoči sastavljanja sadašnje srpske Vlade, taj isti Palma otputovao je u Crnu Goru, odseo u hotelu „Splendid“ u Budvi. Bio je, kažu i znam, veoma pažen i mažen gost i tu, na licu mesta, donosio presudnu odluku o uspostavljanju današnje vlasti u Srbiji. Tu se kalio i kalemio Palma, i to ne samo sa Crnogorcima, i ne samo na kopnu pod palmama. I zašto je sada besan? Da li Đukanović treba da mu kupi žirafu da ga umiri? I kako to da su i on, kao i mnogi drugi, ljutiti na crnogorske državne funkcionere, a u isto vreme umiljavaju se američkom i britanskom ambasadoru?

Palmi i Palmama sam je Stiven Vordsvort, britanski ambasador, rekao da priznavanje nezavisnosti Kosova neće biti uslov za prijem Srbije u EU. Kako to da je za Crnu Goru to uslov, a za Srbiju nije? Odakle toliko poverenje u iskrenost stranih predstavnika? Da se to poverenje nije rodilo pod palmama Budve? Možda će se sutra od Srbije tražiti, kao uslov za evropske integracije, da se izvini Crnoj Gori?

Doduše, zbog velike bliskosti Palme i Palmi sa američkim i britanskim ambasadorima, režim u Crnoj Gori mogao bi ozbiljno da se zabrine. Možda Palmu i Palme na anticrnogorske izjave i pretnje huškaju upavo ovi strani predstavnici? Možda iza Palme i Palmi stoje Amerika i Engleska?

Pa, ako je Đukanović podlegao nekom spoljnjem pritisku, nije to valjda bio pritisak Islanda ili Litvanije? Odgovarali su ga od priznanja Britanci i Amerikanci, ali Estonija i Letonija ga slomiše i prelomiše!

Nisu se građani Crne Gore okupili na miting u Podgorici da bi čuvali obraz Palmi i Palmama već svoj sopstveni obraz. Nisu se toliki ljudi okupili da udovolje Palmi i Palmama već da izraze svoje neslaganje zbog odluke  crnogorske Vlade. Oni imaju svoju bruku i sramotu, a Palma i Palme naša su bruka i sramota. Ne njihova. Ne mogu se obrukati bruka i sramota, mada očigledno bruka na bruku ide. Niko se bolje u bruci ne rimuje nego Miško Vuković i Palma. Niti Palma može obrukati Miška Vukovića, niti obratno. Složna braća.

Samo pre desetak dana u Podgorici je održan „Samit kod prodavnice“. Na noge Đukanoviću došli su predsednici vlada Srbije i Republike Srpske. Na osnovu kojih je to procena premijer Srbije išao u posetu Crnoj Gori? Da li je on išta znao i slutio? Da li je i s kakvim izgledima pokušavao da od priznanja Kosova odgovori Đukanovića? Nije li i ta bezizgledna poseta način da se obruka Srbija? Da li je kriv Milo Đukanović što je i našeg i premijera RS bacio pod noge?

Saznadosmo u međuvremenu da je premijeru Srbije Cvetkoviću jasno i glasno već tada rečeno da će Crna Gora priznati Kosovo i da je to mogao da sazna i u telefonskoj komunikaciji, a ne na „Samit kod prodavnice“ u Podgoricu. Saznadosmo i da je Milorad Dodik na „Samit kod prodavnice“ došao ne iz nekih državnih razloga RS već kao „prijatelj gospodina Miškovića“. Drago im je srpstvo i srpske države, ali im je draže prijateljstvo s „Deltom“. Vidi se da je ovde reč o osobama koje slede Aristotelovu misao o svom poštovanom učitelju Platonu: „Drag mi je Platon, ali mi je istina draža“. Nema šta, ovde je reč o čistim aristotelovcima.

Ali, dok se mi danas bavimo crnogorskim priznanjem Kosova, nalazimo se pred većim iskušenjem. Pokrajinska skupština Vojvodine usvojila je separatistički i protivustavni Statut. Hoće li skupština i vlada Srbije prihvatanjem ovog Statuta širom otvoriti vrata državnosti Vojvodine? I hoćemo li se onda ljutiti na one koji će sutra priznavati nezavisnost naše severne pokrajine? Ili na Vojvodinu koja će priznati nezavisnost Kosova i obratno.

U međuvremenu, pretnje srbijanskih političkih junačina urodile su plodom. Đaci osmih razreda dve osnovne škole iz Podgorice „zbog pogoršanja bezbednosne situacije“ neće smeti da dođu na ekskurziju u Beograd. Junački, nema šta!