Priča i za suze i za smeh
Broj 31 | Piše: Vladimir Dimitrijević • 26. Septembar 2008
O Đorđu Balaševiću, jugonostalgiji i evrointegracijama.
Čovek je sklon utopizmu. Тако bi želeo da dvosmislenost istorije bude preovladana jednim drugim i srećnim životom. Popodnevnom dremkom posle dobrog ručka. Ili „večnim mirom” o kome je govorio Imanuel Kant. Ili „krаjem istorije”, o kome je govorio Frensis Fukojama… Bilo čime… Samo da bude tiho, mirno, opušteno…
Da se skoči ,,iz carstva nužnosti u carstvo slobode. Naravno, najbolji ljudi na Zapadu i u Rusiji misle isto i teže jednom istom - duhovnoj slobodi. Najbolji ljudi na Zapadu ne očekuju od nas naftu, drvo i gas, već molitvu i ljubav. Kada dugo vremena živim u Rusiji, često me zovu moji zapadni prijatelji i čujem od njih molbu: „Nadite nekog starca, zamolite ga da se pomoli za nas!”, po mogućstvu, ležeći na kauču. Tako, nekad, dođe i meni. Onda, rеcimo, nešto čitam. Čitam Đorda Balaševića, „Dodir svile”.
Više u 31. broju magazina “Pečat”
