Francusku je pre nekoliko dana potresla pogibija deset “profesionalnih” vojnika koji su ratovali u  NATO snagama američke koalicije za borbu “protiv terorizma” u Avganistanu. Upali su u ratnu zamku u brdima pored Kabula, na 56 stepeni celzijusovih, deca stara oko dvadeset godina, obučavana za taj polazak svega nekoliko meseci

Smrt vojnika uvek je tužna i potresna, čak i onda kada ih posthumno dignu na Olimp, proglase za heroje i odlikuju. Od najstarijih civilizacija, preko grčkih i persijskih ratnika, hrišćanskih oklopnika, do žrtava savremenih asimetričnih ratova, ošišani mladići trenirani da trče i pucaju, od vajkada su samo gladijatori u areni sveta punog nagona smrti. Ako dečak zna zašto ide u rat, ili ako brani nešto svoje, nekako se i dâ racionalizovati njegov gladijatorski život, ali ako ni ovo ne zna, on ostaje večna kolateralna i bezimena greška istorije.
REDOVI KOLONIJALNE PEŠADIJE
Danas je ovaj arhajski nagon smrti prekriven velom američke “koalicione” borbe protiv terorizma koji su sami novi anti-talibanski krstaši stvorili u potrebi za neprijateljem i ekonomskom ratnom varijablom. Udariše prvo na Njujork, na najoholiji pejzaž sveta, kako kaže bivši francuski premijer Vilpen, a zatim su zagrmele trube novih ratova. Dečaci svetskog plebsa, koji su samo Malaparteova “koža”, za zlatnike ili bez njih ginu u olujnim pustinjama dok profiteri vojno-industrijskog kompleksa utilitarno pune svoje zalihe lažnim dolarima.
Francusku je pre nekoliko dana potresla pogibija deset “profesionalnih” vojnika koji su ratovali u  NATO snagama američke koalicije za borbu “protiv terorizma” u Avganistanu. Upali su u Lotreamonovu baruštinu punu gmizavaca, u ratnu zamku u brdima pored Kabula, na 56 stepeni celzijusovih, deca stara oko dvadeset godina. Kako jedan od očeva u očaju, mucajući pita predsednika Sarkozija: “sina Žulijena poslao sam u tu vojsku, a obučavali ste ga svega nekoliko meseci. Zar je to bilo dovoljno da ga pošaljete u takav rat?”
Odgovor utilitarista je kratak. Žurilo im se da popune redove kolonijalne pešadije u koju Amerikanci neće da idu, te da pomognu saveznicima u njihovoj “pravednoj WASP” borbi. Dečaci koji su sanjali da sa nešto malo više evra u džepovima u surovom svetu kapitala dođu nazad u svoje porodice, izginuli su upavši u zamku iz koje ih niko nije izvukao. Njihovi kovčezi dopremljeni su u civilizovanu Evropu gde se ne gine tako surovo i gde se bogato i dugo živi. Šta su ta deca tražila u Avganistanu? Šta uopšte Francuska traži u tim dalekim brdima, kada će “Al Kaidu” možda uskoro imati i u kvartovima Marseja?

Više u 27. broju magazina “Pečat”