Filmski prvenac „Miloš Branković” režisera i scenariste Nebojše Radosavljevića samo je prosta zabava za naivne u kojoj se iluzija o snazi individue demistifikuje i prodaje daleko ispod cene, a nasilje i beznađe savremene Srbije potenciraju do patetičnosti, pa i apsurda

Rediteljski prvenac režisera i scenariste Nebojše Radosavljevića, film „Miloš Branković”, posle festivalskog života (Berlin, FEST, Niš), uskoro stiže i do svojih toliko očekivanih bioskopskih susreta sa, da tako kažemo, redovnom publikom. Da li je to dobro ili nije? Sudeći po reakcijama jednog dela publike i kritike na ovogodišnjem FEST-u, „Miloš Branković” ima šanse da naiđe na solidan prijem u bioskopima.
Najprostije rečeno, razlog za to nije u nekoj njegovoj posebnoj vrednosti, još manje originalnosti, već u tome da je sazdan od delova koje publika voli da vidi na platnu i što u tom umišljajnom podilaženju autori sasvim dosledno idu niz dlaku svojim potencijalnim mušterijama.

DODATAK TEKUĆEM TRENDU Nude im crnilo, pesimizam, nasilje, mržnju, konfrontaciju, blatište, čemer, bedu i jad. Sve najfinije sastojke svakog „dobrog i angažovanog” domaćeg filma tokom poslednjih petnaestak godina. Retki su uspešni primeri filmova koji su bili od drugačijeg, mirnijeg, optimističnijeg ili barem pristupačnijeg materijala. Kao da je postao obavezni, samopodrazumevajući manir da se Srbija i njeni žitelji u ostvarenjima iz naše produkcije predstavljaju u najgorem izdanju.
„Miloš Branković”, dakle, nije izuzetak. Upravo je suprotno. On je dodatak tekućem trendu. U sebi nosi i pozajmice od takozvanih „osvetničkih” filmova iz američke kinematografije. Naslovni junak (koga igra Miloš Vlalukin), naime, u jednom momentu uzima pravdu u svoje ruke (jer, naravno, od korumpirane i ne baš pametne policije nema neke vajde) i počinje da tamani svoje neprijatelje. Sve je to začinjeno s brojnim eksplicitnim prizorima seksa pa film dobrim delom zaslužuje da ponese i neki drugi naziv, kao recimo, „Poslednji tango u Beogradu”. Po komentaru samog autora Radosavljevića, pre ovog posla poznatog kao autora televizijske emisije „Tri linije ljubavi” u kojoj je u Viminacijumu predstavljeno sedam pesama rok-benda „Van Gog” i po kratkom filmu „Devojka iz kabrioleta”, njegov celovečernji igrani „Miloš Branković” ima svu potrebnu dubinu i širinu:
„Problemi, prepreke, loše situacije, nepovoljne okolnosti, neispunjena obećanja, laž, nemoral, kriza – sve te stvari koje mnogi u ovoj zemlji odavno osećaju, pritiskaju i junaka ovog filma. Zbog svega ovoga i uprkos tome, film ‘Miloš Branković’ je snimljen”, rekao je Nebojša Radosavljević.

Više u 27. broju magazina “Pečat”