I pored toga što su raniji francuski političari isticali da Evropa ne može da opstane bez Rusije, danas je u Francuskoj rusofobski lobi najbučniji

Pojam ”srbofobije” nikada nije dobio svoje semantičko mesto, niti je ušao u internacionalnu antirasističku upotrebu. Međutim, zahvaljujući Igoru Šafareviču, pojam “rusofobije” u svim dimenzijama, od metafizičke do političke, odavno se nalazi u opticaju i u diskusijama, posebno u Francuskoj, u zemlji sa najviše različitih talasa ruske emigracije u Evropi.
Koreni ove pojave veoma su stari, bilo da su geopolitički i prikriveni, bilo da su konfesionalni. Teško je ipak, ne setiti se istorijskih pokušaja napada čak i na jednog Fjodora Dostojevskog zbog njegove osude načina života na Zapadu. Ali, većina neukih pokušaja rusofobije u Francuskoj, na vreme su zaustavljeni ili utišani.

ZAJEDNIŠTVO EVROPE I RUSIJE
General De Gol razbio je politički zid ćutanja odlučivši da poseti sovjetsku Rusiju, tvrdeći da će se ona kad tad oporaviti, kao i to da bez nje prave Evrope neće biti. Velika Evropa koju je general video, obuhvatala bi zajedništvo sa Rusijom na ogromnom evroazijskom prostoru, tj. jedinstvenom kontinentu i predstavljala bi srećan spoj zapadnih tehnologija i istočnih prirodnih sirovina.
U nastavku hladnog rata i u vreme Sovjetske imperije, francuski pevač Žilber Beko dobio je od države zadatak da sklepa kakvu-takvu pesmu u svrhu otopljavanja odnosa sa tadašnjim SSSR-om. Iz tog političkog zadatka, rodio se nenadani uspeh i njegova večita pesma “Natali”.
S jedne strane, najbolja recepcija duhovnog dela ruskih Slavjanofila bila je baš u Francuskoj (počevši od Nikolaja Berđajeva čija je majka Francuskinja), a s druge strane, upravo je u ovoj zemlji rusofobski “lobi” danas najbučniji. Glasnogovornici političkog antiruskog lobija: Gliksman, Bernar-Levi, Kušner i slični, svoju modernizovanu antirusku i antisrpsku agitaciju nazivaju “borba protiv pravoslavnog fundamentalizma”. U želji za falsifikovanjem, oni “fundamentalističkom” nazivaju jednu od retkih konfesija koja u svojoj ideji nema nikakav prozelitizam. Istovremeno, pariski profesor Žan Fransoa Drajfus na radiju izgovara da pravoslavci nisu deo Evrope.
Uprkos tome, ruska emigracija u Francuskoj i dalje zauzima uvaženo mesto. Najpre zato što je brojna, drugo zato što je od nestanka upravo ona sačuvala francusku umetnost i književnost, i treće zato što je moćna. Umesto da svoju maticu Rusiju kao nekada proklinje i slabi, ova emigracija je danas dodatno politički jača. Iako su Rusi koji žive u Francuskoj u pravno-političkom smislu Francuzi, te imaju individualna politička prava (u Francuskoj nema kolektivnih političkih prava manjina), oni poseduju i mnoge mogućnosti posrednog uticaja na sva zbivanja u zemlji. U Americi to zovu lobiranje, a ovde je prosto reč o ugledu jedne stare doseljeničke zajednice .
Posle ratnih devedesetih godina u kojima su ruski emigranti pokušavali da objasne srpsku poziciju na Balkanu, pomažući Srbima da psihološki prežive, stvari su se još više zaoštrile.

Više u 26. broju magazina “Pečat”