Nije lako Sergeju Šojguu, ruskom ministru za vanredne situacije. S jedne strane Mihael Sakašvili i agresija Gruzije koju podržava Buš a s druge, Mlađan Dinkić u Srbiji iza kojeg, na vlastitu nesreću, stoji Boris Tadić. Ne zna Šojgu kud će pre i šta je gore. Sva je prilika da je Sakašvili nepovratno izgubio suverenost i teritorijalnu celovitost Gruzije, a možda će i vlast, na koju ga je, između ostalog, doveo i srpski “Otpor”. Sakašvili je pokušao, baš u vreme Olimpijade, da reprizira “Oluju” i da uz genocid izbaci Ruse iz Osetije i Abhazije. Videli smo kako je prošao. Istovremeno, Ruse iz Srbije, prvenstveno iz NIS-a, proteruje Mlađan Dinkić. Sakašvili i Dinkić su dakle, u sinhronizovanom sadejstvu. Njih vezuje i “Otpor”. I jednog i drugog “Otpor” je dovodio na vlast.

No, prisutno je izvesno razočaranje “Otporom”, biće da je malko zatajio. Jer, nije proglasio opštu mobilizaciju u Srbiji i nije sa svojim dobrovoljačkim jedinicama krenuo u pomoć Sakašviliju da udruženim snagama dovrše započeti genocid nad narodom Abhazije i Osetije. Sakašvili je, kažu upućeni, posebno razočaran što mu i Dragan Marković Palma sa svojim “Tigrovima” nije pritekao u pomoć. Možda bi to bilo presudno.

Sakašvilijeva televizijska stanica u Srbiji, B92, uporno i dalje agituje u tom pravcu ali za sada nema pravog borbenog odjeka. Pravi biseri u informisanju ove stanice, koju s punim pravom oslovljavaju po američkom bombarderu B52, mogu se videti ovih dana. Gledajući onog ljutog bojdžiju Sakašvilija kako u panici zaguzeljano beži glavom bez obzira od nepostojećih ruskih aviona, mogli smo da čujemo komentar urednika ove televizije da je dotični junak “ubzano napustio” svoju rezidenciju! Šta li je tek onda kukavička bežanija kada je ova strka “ubrzano napuštanje”!?

Ali ako nije uspeo Sakašvili ne znači da neće uspeti Dinkić. Njega Sakašvilijev neuspeh sigurno neće obeshrabriti. Još jednom, u pomoć je pozvao privatizacione savetnike za procenu NIS-a, ako ni zbog čega drugog ono bar da im uvali još jedno milionče evra. Valja pomoći prijateljima, treba ipak da pokriju troškove letovanja. Neće Dinkić gasni aranžman. Ne pomaže što je Tadić prisustvovao potpisivanju međudržavnog ugovora s Rusijom, što su ga dve srpske vlade podržale, što je zbog toga u Srbiju dolazio Medvedev i Šojgu… Čak je ovaj sporazum prihvatio niko drugi do sam Petar Škundrić, sa onolikim autoritetom! Državni sporazum se nalazi pred ratifikacijom u Skupštini Srbije. Ni u slučaju da jeste ratifikovan, ta činjenica i dalje ne bi obavezivala Mlađana Dinkića. Naše vlasti bezočno i bezobzirno lažu kada optužuju opoziciju za opstrukciju i onemogućavanje ratifikacije ugovora protiv kojeg ministar Dinkić u ime Vlade Srbije predano radi.

Šojgu u Osetiji ima ostvariv zadatak. Treba da zbrine tridesetak hiljada izbeglica, dokumentuje počinjene zločine Sakašvilijeve vojske, obnovi porušeno, vrati izbeglice domovima… Ali šta je to u odnosu na Dinkićeve (ne)moguće misije. Pohod na srpsko društvo i privredu pod radnim naslovom “Spržena Srbija” traje već osam godina. Mlađanov pohod uporediv je samo sa Milosrdnim anđelom. Nema tog Šojgua koji tu može pomoći. A nema ni Srbina koji bi mu stao na put.

Dobro, ne dolazi nam Šojgu pre kraja septembra. Možda će doći umoran. Sakašvili se uzda u Mlađin revanš. Ali zbog pomenutih problema sa neuspelom “Olujom” u Osetiji neizvesna je i poseta našeg proverenog i dokazanog prijatelja Bernara Kušnera. Ovaj “lekar bez granica” i humanista nije toliko otišao u Gruziju zbog mira koliko zbog toga da među zarobljenim i otetim Rusima ispita potencijal za biznis - trgovinu ljudskim organima. Ispekao je zanat na Srbima na Kosovu.

Srbija to razume, ali Kušner nam treba kao hleb nasušni. Ogromne su nam štete naneli Vitalij Čurkin i Dmitrij Rogozin žestokim govorima u Vašingtonu i Briselu. Navalili da pominju Kosovo i bombardovanje Srbije. Dok zvanična Srbija uživa i sramno ćuti oni kao da ne vide da su nam najbliži i najdraži prijatelji oni koji su na Srbiju bacali bombe. Samo brza poseta Kušnera i njemu sličnih, te nekoliko specijalnih emisija na RTS-u sa proverenom klijentelom analitičara i urednika, pomoglo bi da se bar ublaži šteta. Sramnu i rečitu ćutnju zvanične Srbije Čurkin i Rogozin nisu ispoštovali i još jednom su potvrdili da u Rusiji, kao što i Dinkić ukazuje, nemamo prijatelja.

Srbija je izašla na loš glas na Zapadu i zbog toga što je relativno suvisla konverzacija između Džordža Buša i Borisa Tadića na Olimpijadi u Pekingu, izgleda odala američke planove u vezi sa munjevitom agresijom Gruzije. Napadno interesovanje Buša Juniora, i za njega tako retka relativno umesna pitanja, u vezi sa Tadićeva tri prsta, pravoslavljem i Svetim trojstvom upozorila su pronicljivog Putina, koji je bio u blizini, da se nešto sprema. Sada je pred Srbijom novi problem: kako se “oprati” od sumnje da Tadić nije namerno isprovocirao i navukao predsednika SAD-a na redak trenutak lucidnosti. Navesti Buša na trenutak lucidnosti nije mali podvig.

Brigama i mukama evropske Srbije nikad kraja.