Istorija poznaje brojne znamenite noći. Noć dugih noževa, kada se Hitler obračunao sa Removim SA odredima; Kristalnu noć kada su stradali Jevreji i njihova imovina. Neke noći dođu i prođu sa težim ili lakšim posledicama. Ali Srbija već dugo živi u Noći crnih džipova.

Odvođenje Radovana Karadžića iz Specijalnog suda u Ševeningen nova je epizoda te noći koja u Srbiji ne prolazi. U Srbiji se više ne čeka vest o čoveku, iščekuje se samo vest o džipovima. „Ušla su četiri džipa, izašla su tri džipa, udaljila su se dva džipa, prošla je kolona džipova…“.

Svi ti džipovi imaju zatamljena stakla i crni su. Jedino njihova boja ukazuje na narodnu žalost i tugu. Sve drugo izgleda, bar za kamere televizijskih stanica i njihove propagandiste, kao neki najveseliji splet duginih boja. Istini za volju, džipovi možda nisu sasvim crni, možda nam opravdano izgledaju žuto-crveni, ali to danas u Srbiji nisu baš vesele boje.

Tačno je i sažeto pesnik Rajko Petrov Nogo na mitingu 29. jula opisao onu bulumentu raznog bašibozluka koja defiluje po našim medijima:

„A društvance vaših komentatora, analitičara, intelektualaca opšteg smjera -  koja se zadivljujuće razumije ne samo u novinarstvo i politiku, već i psihijatriju, alternativnu medicinu, gle, i u poeziju – na svim televizijama i u svim novinama upražnjava opskurnu grupnu terapiju i sa visine svoje beznačajnosti svakodnevno jedni drugima izdaju sertifikate da postoje. Društvance uživa da tuče svezanog! Ima takav soj koji je i rođen samo zato da sve što je visoko i uspravno u blato svali, a onda i prikvasi…“.

Koliko bi umesnije bilo kada bi umesto ovog soja ljudi u televizijskim emisijama nastupali prodavci i dileri džipova. Oni bi bili mnogo kvalifikovaniji da nam tumače sve vesti iz Noći crnih džipova.Istini za volju, u ovoj noći crnih džipova, korišćena je i avijacija. „Letu štuke letu avioni“, kako bi se reklo u poznatoj pesmi „Za Beograd, za Beograd“ iz filma „Ko to tamo peva“. Leteli su tako u ovoj dugoj srpskoj noći crnih džipova i avioni i helikopteri.

Srbija dugo i nemo gleda u te crne džipove i izgleda ne vidi ništa osim njih. Uglavnom ćuteći posmatra kako joj odvode predsednike i vođe u Hag. A oni koje odvode u tim džipovima vide i više i bolje nego mi koji ostajemo tu gde smo. Mi njih ne vidimo, ali oni vide nas. I to baš takve kakvi smo.

Slobodana Miloševića izručili su Haškom tribunalu na Vidovdan, posledice su nam svima poznate. Radovana Karadžića vlasti u Srbiji izručile su na svetu Ognjenu Mariju. Prema narodnom verovanju, sveta Marina pali i kažnjava ognjem i, kao sveti Ilija koji kažnjava gromom, ona spada u ognjevite i naprasite svece. U narodnom predanju čuvaju se primeri o vatri ili gromovima koji su u vrele praznične dane spalili žito, seno i domove ljudi koji su se ogrešili radeći na praznik Ognjene Marije. Na taj dan, postoji verovanje i običaj među pravoslavnim Srbima, ne treba raditi ništa. Baš ništa. I na hiljade je primera da i oni koji su na taj dan njivu kosili nisu najbolje prolazili. Bar tako kažu naše majke i bake. Ali igranje sa pravoslavnim svecima i svetim danima nastavlja se. No, ne treba se mešati u tuđe poslove, a pogotovo ne u Božje.

Radovan – kako kaže Rajko Petrov Nogo – „ima stotinu lica a svako je naše“. Poštujemo ovo uzvišeno milosrđe i blagorodnost. Ali je sasvim izvesno da je lice onih koji izručuju naše knezove na pogubljenje u Hag najmanje naše lice.