DRAMA PRAVO-SLAVNIH NARODA
Broj 23 | Piše: Živica Tucić • 01. Avgust 2008
Tragično je kada se posebni i legitimni interesi crkve i države, kao u Ukrajini, toliko suprotstave. Ukrajinske vlasti žele jednu crkvu, ali crkvu koja bi bila samostalna, potpuno nezavisna od Moskve.
U Rusiji i drugim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza oduvek su voleli da obeležavaju godišnjice, i to ne samo velike, „okrugle“, na sto, pedeset, ili dvadeset i pet, već i na svakih pet ili deset godina. Kada je 1988. proslavljena hiljadugodišnjica primanja hrišćanstva, održan je ne samo arhijerejski, već i pomesni sabor Ruske pravoslavne crkve (RPC).
Knez Vladimir sa svojom babom, kneginjom Olgom, primio je veru Hristovu u Kijevu i time se zauvek ovenčao vencem ravnoapostola. Sada, pak, zajedničke zemlje nema, živi se u suverenim državama, koje žele da učvrste svoj poseban identitet, takođe i preko crkve. To nije izuzetak, uvek su nove države, gde dominira pravoslavlje, težile da stvore odvojenu autokefalnu crkvu.
Više u 23 broju magazina “Pečat”
