Iz Srbije u svet stižu samo dobre vesti. Proslavismo se ponovo. Izabrana je nova demokratska i proevropska vlada i posle samo desetak dana uhapšen je Radovan Karadžić. Kada su ovako počeli, kako li će tek završiti! Gde li će im biti kraj!

Niko ne ume tako da obraduje zvaničnike u evropskim prestonicama kao vlastodršci Srbije. A kako je tek Beograd obradovao Sarajevo! Kakvu su radost i veselje Beograđani priuštili Sarajlijama. Oni šenlučeći uzvikuju da je to najznačajniji dan za BiH u poslednjih sto godina. Njih sreća stalno obasjava, tako da su u zanosu, izgleda, zaboravili na ono veselje na dočeku Nasera Orića po povratku iz Haga. Sreća sreću stiže.

Hice Gavrila Principa iz 1914. bacilo je u zasenak hapšenje Radovana Karadžića. Vlastodršci u našoj zemlji i haški Srbi rešili su da i na taj način konačno speru ljagu sa lica Srbije koju im je naneo Gavrilo Princip. Srbi su rešili da pruže još jednu priliku Hagu da se proslavi, da potpuno potvrdi svoju pravičnost i da posle likvidacije Slobodana Miloševića, oslobađajućih presuda Ramušu Haradinaju i Naseru Oriću, osudi Radovana Karadžića. Na taj način bila bi otklonjena svaka sumnja u kredibilitet ovog, za Srbiju, svetionika pravde i istine.

Zbog svega toga pomalo smeta to što se ovoliko raznog šljama i bašibozluka u vidu komentatora, novinara, analitičara, bivših funkcionera i stručnjaka muva po našim medijima, tumači i objašnjava ovaj kristalno jasan potez iz svog političkog i moralnog blata. Ovako teške ocene, koje nekome mogu možda izgledati preoštro, izriču se zato što hapšenje Radovana Karadžića blista kao najpažljivije brušen brilijant i žestoko senči  pomenutu bulumentu. Njihova tumačenja i stavovi naprosto narušavaju veličanstvenost ovog poteza i zato izgledaju kao jad i beda. Potvrdilo se još jednom da “ne treba bacati bisere pred svinje”. Niko od pomenutih naprosto ne može da dobaci do istorijske veličine ovog poteza. Pojavljuju se čak i oni koji bi da umanje zasluge nove vlade tvrdnjama da je za ovakav uspeh malo tri ili deset dana boravka na vlasti. Na neki način oni kvare jednu novu i “dobru klimu” u srpskom društvu. Ne smemo i ne možemo nikome dozvoliti da baci senku na ovaj istorijski događaj. Zasluge pripadaju novoj vladi Srbije i -  nikom više!

Zatvorena vrata Ševeningenske ćelije za Radovana Karadžića otvoriće vrata Srbiji za EU. To je bar sasvim jasno. “Ko nas može, ko nas smije, rastaviti od Unije”, razleže se preko medija Srbijom.

U Srbiji ne bi trebalo nikoga da brine to što u EU i dalje izražavaju sumnju i traže nove dokaze naše privrženosti evropskim vrednostima. Traži se da hapsimo i dalje. Srbi su jedinstven, takoreći izabran narod, koji svoju privrženost evropskim integracijama mora da dokazuje isključivo hapšenjima i predajom državnih teritorija. Odakle uopšte sumnja u to da će Srbi prestati da hapse Srbe. Naša vlada će sigurn nastaviti sa hapšenjima. Pogotovo sada kada su u njoj glavešine SPS-a. Koliko je ovo značajan projekat i za SPS, vidi se po ponašanju Slavice Đukić Dejanović, koja je u operaciju hapšenja Karadžića uvela i Skupštinu Srbije, prekidom rada na dve nedelje, da i ona ne ostane bez zasluga za ovakav uspeh. I da hoće da nam odmrznu trgovinski deo zamrznutog Sporazuma o pridruživanju EU naša vlada ne bi pristala. Neće Srbi da im se gleda kroz prste. I da Solana, Ren, Holandija i Francuska hoće, Srbija ne želi nikakvo gledanje kroz prste. Mi hoćemo i možemo da pohapsimo sve. Neće nama silom oduzimati Kosmet, mi ćemo ga sami dati. Mi smo principijelni. Ne treba zaboraviti da je, kada je reč o principijelnosti, i izdaja - princip.

Kristalno je jasno da smo se hapšenjem Karadžića samo kvalifikovali za ono što je najvažnije, a to je predaja Kosova.

Možda bi se vlastodršcima Srbije mogli uputiti neki prigovori kada bi oni Radovana Karadžića slali u neku neizvesnost. Međutim, tamo gde su poslali Slobodana Miloševića, sada šalju i Karadžića. Ishod je, provereno, potpuno izvestan. Mogu se čuti i neka gunđanja da se moglo sa hapšenjem sačekati do sledeće godine, pa da se Karadžiću sudi u Srbiji. Ni to ne stoji, jer se tu naša vlast pokazala brižnom, te nije htela da dopusti našem pravosuđu da mu razreže četrdeset godina robije. Možda, što se kazne tiče, Radovan bolje prođe u Hagu.

Bez zasluga za ovakav istorijski poduhvat, izvesno je, ostaće od istaknutih političara samo Vojislav Koštunica. Sumnjiv mi je i Momo Kapor koji je svojevremeno pisao da Radovan verovatno radi na nekoj psihijatrijskoj klinici u Njujorku gde leči Amerikance. Očigledno da je hteo da zametne Radovanove tragove. Naveo je samo delatnost, ali ne i mesto. Učestvovao je svesno u prikrivanju. Uostalom, niko nije bolje od jednog žitelja Pala iskazao suštinu svega što se dešava: “Od Srba nisam mogao očekivati ništa bolje”. Još rečitiji bio je Stipe Mesić kada je, govoreći o hapšenju Radovana Karadžića istakao: “Takvi su Srbi. Kao što su nekad izdali Karađorđa, tako su i sada izdali Karadžića u Beogradu”.

A na našim sportskim i drugim manifestacijama, kao neka vrsta današnje istine o nama, odjekivaće: “Najgori smo, najgori”!