Najveći događaj u postizbornoj Srbiji jeste Čeda Jovanović. Bila bi velika nepravda da se to ignoriše ili nebrigom medija zanemari, i da on ostane bez zasluženog priznanja. Kada je Srbija došla pred provaliju, Čeda je prelomio i pokazao da mu je geslo “Samo sloga Srbina spasava” svetinja i zvezda vodilja. Nije mu, verovatno, bilo lako ali prihvatio je socijaliste, rešio da pređe preko svega i da zajedno sa njima uspostavi vlast u Beogradu, ali i širom Srbije. I Tadiću je, istini za volju, sve oprostio. Dakle, Čeda je zajedno sa socijalistima i Borisom Tadićem na vlasti. Zaista je za poštovanje kada se žrtvuje toliko ideološke čvrstine i političkog integriteta koji je Čeda Jovanović pokazivao. Očigledno je da mi i ne znamo u kakvoj je Srbija opasnosti i pred kakvim se iskušenjima nalazi, jer Čeda i LDP nikada zbog gole vlasti ne bi napravili ovakav prelom.

SPS je ovu saradnju prihvatio sa gotovo olimpijskim mirom, uz duboku filozofsku misao Slavice Đukić Dejanović. “Nikad ne reci nikad”. Nije ni čudo kada Slavici, kao levičarki, nisu uzori Roza Luksembug, Klara Cetkin, Aleksandra Kolontaj ili Jelena Ćetković već - Evita Peron.

U opoziciji su ostali samo radikali i narodnjaci, odnosno SRS i DSS-NS, svi drugi su na vlasti. Zato je sada sve sasvim jasno. Na evropskom putu Srbija se više uzda u Rizu Haljimija, Sulejmana Ugljanina, Nenada Čanka i Ištvana Pastora, nego na Voju Koštunicu, Velju Ilića i Tomu Nikolića zajedno. Njima, i samo njima, izgleda nije na srcu i pameti geslo: “Samo sloga Srbina spasava”. Oni su ostali izvan “srpske sloge”.

Nastupa vreme nove jasnosti. Primera radi, treba samo propratiti vesti na TV “FOX” od 14. jula. Prva vest glasi: “Srbiji je potrebno da više izvozi”! Normalno, svaka država treba više da izvozi. Ali posle ove podsticajne i optimističke najave sledi podatak da Srbija ubedljivo najmanje izvozi u celom regionu i da joj vrtoglavo raste platni deficit, tako da bi to bio razlog za njene izvozne uspehe. Druga vest: “Jelena Matić poginula je na Egzitu pod opštepoznatim okolnostima”. Po vestima TV “Fox” ona je”poginula jer lekari nisu uspeli da je reanimiraju”. Pravi razlog devojčine smrti je neuspeh “lekara da je reanimiraju”, a ne grane s drveta i nebrige organizatora. Jasno i glasno.

Epohalni događaj evropske istorije bila je Francuska revolucija 1789. godine. Počela je padom Bastilje koju je revolucionarni narod kao simbol terora sravnio sa zemljom. Sve je počelo 14. jula koji se slavi kao najveći istorijski datum. Po “Foxu” napad na Bastilju izvršili su “pobunjenici”, a sama Francuska revolucija bila je tek obična “pobuna”. U Srbiji se s razlogom danas postavlja pitanje: kako se to što je počelo 14. jula 1789. u Francuskoj završilo? I šta je to uopšte bilo?

Pitanje se aktuelizovalo kada smo saznali da je u ambasadi Francuske na proslavi tog praznika glavni srpski gost bio Dragan Marković Palma, inače poznati frankofil. Zli jezici i zlopamtila odmah su se prisetili jednog starog vica koji se odnosio na nekadašnjeg sindikalnog funkcionera Miku Špiljak, za kojeg su tvrdili da je francuski đak, i to samo zato što ga je majstor kao šegrta udarao po glavi francuskim ključem. Poređenje odista nije održivo jer nema pouzdanih tragova o Palminom školovanju.

Možda se u ljubavi prema francuskoj literaturi krije i tajna koalicije LDP-a sa Palminom Jedinstvenom Srbijom. Palmi i Čedi zajednički je imenitelj Žan Pol Sartr i njegova drama “Prljave ruke”. Razlika je vrlo mala, jer Čeda u tome pokušava da vidi moralno-istorijsko-politički problem, a Palma samo higijenski. Čeda sve to komplikuje pričom o iskušenjima angažovanog intelektualca (“Čiste savesti, a prljavih ruku”), a Palma ima spreman evropski odgovor i rešenje: “Pre i posle jela treba ruke prati”.

Tu je Palma u prednosti jer zna da je Žan Pol Sartr ovu svoju dramu napisao u Jagodini u isto vreme kada je Betoven na istom mestu komponovao svoju Devetu Jagodinsku simfoniju, posvećenu Palmi. Peta simfonija Napoleonu, a Deveta Palmi. Pokazalo se još jednom da kultura spaja ono što politika razdvaja. Čeda, izgleda, sa Biljanom Srbljanović sprema rimejk partizanskog filma “Saša” koji se završava sa borbenim pokličem: “Svi smo mi, Srbi, Palma”! Ne bi, ipak, trebalo u ovim kulturnim poniranjima zaboraviti ni vlast kao pouzdan lepak naših koalicija.

Oni malobrojni, koji su nezadovoljni što je Palmi pala u ruke Srbija, neka utehu potraže u pomisli šta je tek snašlo onakvu Francusku sa ovakvim Sarkozijem!

U Srbiji je konačno zavladala prava nacionalna sloga. Kako bi rekao Viljem Batler Jejts: “Najboljima nedostaje svako uverenje a najgori su puni intenzivne strasti”.