Izbor nove srpske vlade ostao je u dubokoj senci Palmine slave (Palmindan) u Končarevu kod Jagodine. Sasvim opravdano.

Nikom od nadaleko čuvenih i dokazanih levičara iz DS-a i SPS-a nije ni na pamet palo da pomene 7. jul, Dan ustanka protiv fašističkih okupatora ali zato su se svi setili Palmindana. Zato nova vlada s punim pravom nosi ime - Palminidanska vlada.

Slavu je, dakle, slavio Dragan Marković Palma, a gosti su bili probrani: strani ambasadori i izaslanici (Nemačke, Belgije, Švedske, SAD-a, Mađarske, Bugarske), visoke zvanice na čelu sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem. Glavna zvezda umetničkog programa bila je Seka Aleksić.

Pravo nacionalno pomirenje je nikad vidljivije i nikad jasnije: ni Egzit ni Guča, već Seka i Palma! Palma je džentlmenski, kako njemu i dolikuje primio izvinjenje britanske kraljice, koja je ove godine izostala, ali uz čvrsto obećanje da se to više nikada neće dogoditi. Nezvanično se „šuška“ u diplomatskim krugovima da joj se poslednji album Seke Aleksić, za razliku od prethodnih, baš nije dopao, ali da je u nestrpljivom iščekivanju Sekinog narednog „projekta“. U Florin Ofisu govorka se da njeno veličanstvo, kraljica Elizabeta, deli mišljenje sa Borisom Tadićem da je Stoja ipak nešto bolja i prijemčivija.

U umetničkom programu izvedena je i adaptacija baleta Petra Iliča Čajkovskog „Labudovo jezero“ u istančanoj i znalačkoj adaptaciji samog Palme. Bila je to smela teatralizacija borbe belog i crnog labuda u vidu krvavog kik-boks meča između Palminih „Tigrova“ i KBK „Akžol“ iz Alme Ate iz Kazahstana koju su gosti pratili s velikim zanimanjem i gotovo bez daha. Očekuje se da ovaj spektakl bude uvršten u selekciju narednog Bitefa i Sterijnog pozorja. Veliki evropejski doprinos borbi za ravnopravnost polova Palma je pružio tako što je u svoj scenski spektakl, specijalno za predsednika, uvrstio i revijalno „lemanje“ i borbu žena.

Saznaje se da će Seka Aleksić, posredstvom samog Tadića, ubuduće često nastupati u zemunskom lokalu „Reka“, omiljenom mestu žutih, a da će Mlađan Dinkić biti producent njenog sledećeg albuma. Prateći vokali biće Aleksandar Vlahović i Goran Pitić, uz klavirsku pratnju Nenada Čanka.

Posle trenutaka istinskog umetničkog uživanja i ushićenja, naši i strani velikodostojnici, tako nadahnuti, bacili su se na poznu radnu večeru posvećenu evropskoj budućnosti Srbije. Bio je to istovremeno i pripremni sastanak za veliki samit ambasadora EU u akva parku u Jagodini pod nazivom „Jako Končarevo – jaka Evropa“ i sa geslom: „Mi gradimo EU – EU gradi nas“. Radni entuzijazam nije ih napuštao do ranih jutarnjih sati. Nema žrtve koja se ne može podneti za dobro otadžbine.

Pojavljuju se oni koji u ovom veličanstvenom panevropskom spektaklu vide „nadrealni seoski vašar“ i koje sve to podseća na dolazak kolonizatora u neko afričko selo. Došli su u obilazak sela i gledaju domoroce kako se boksuju. Plašim se samo da stranci ne pomisle da je većina Srba to što su videli u Končarevu. Da nije tužno bilo bi smešno! Kakvo nerazumevanje „većine Srba“!

Kao da neko bolje zna od Tadića i Palme, i naravno Džeja, ali ne Ramadanovskog, šta je „većina Srba“. Taj zluradi analitičar zove se Bratislav Grubačić i slovi kao veliki poznavalac evroatlantizma, i posredno i neposredno. Šta očekivati od drugih kada smo ovo dočekali od njega.

Prema svecu i tropar, pa vas sad prepuštam svojoj desnoj ruci. Učestale su u javnosti i priče i tekstovi u kojima se Boris Tadić upoređuje s Vladimirom Putinom.

Ulizice rade bez predaha. Lično bih voleo da za to bude sve više osnova i godilo bi mi. Ali, teško mi je iz perspektive proslave u Končarevu da izvršim to prepoznavanje i poređenje. Sama od sebe nameću mi se neka druga. Nikako ne mogu da zamislim Putina kako u društvu sa Žirinovskim uživa u nastupu neke drusne trbušne igračice, ili u nekoj krvavoj makljaži. Ne mogu da zamislim Vladimira Vladimiroviča Putina, ali mogu Borisa Jeljcina.

Kada bi neko zaista zaslužio poređenje sa Putinom morao bi, za početak, da zadrži u svojim rukama prirodna bogatstva i državne resurse, a ne da ih galopirajućom i pljačkaškom privatizacijom preda u strane ili isključivo tajkunske ruke. Morali bi onda da prepoznamo ko su naši Roman Abramovič i Oleg Deripaska, da znamo ko su i gde su naši Boris Berezovski i Vladimir Gusinski. I naravno, da znamo ko je i gde se i na koliko godina nalazi naš Mihail Hodorkovski.

Sa njima je delio vlast i od njih zavisio ne Vladimir Putin nego Boris Jeljcin. Dakle, kad su poređenja u pitanju, ni govora o tome. Još uvek smo kod Jeljcina.

A šta je sa Srbijom? Odlazeći sa vlasti, general De Gol rekao je: „Imao sam ugovor sa Francuskom“, a ona ga je “prevarila sa sudbino – i možda s Francuzima“. Sa Srbijom niko više nema nikakav ugovor, niti ga ona ima sa bilo kim.

A na „većinu Srba“ se, otkako je kukavičluk proglasio vladavinu sramote kojim će se postići „bolji život građana“, u najboljem slučaju odnose reči vladike Rada: „Moje pleme snom mrtvijem spava“.