U jednoj od završnih scena filma “Dom za vešanje” Emira Kusturice, glavnom junaku Perhanu, u samrtnom času ukazuje se džinovska ćurka/ćuran na nebu. U toj veličanstvenoj sceni, vrhuncu filma, ova ćurka/ćuran kao da simboliše dušu junaka koja se rastavlja od njegovog tela. Sam gospod zna šta je tada Kusturica imao u glavi, ali je izvesno da nije mogao predvideti da će ta srpska ćurka/ćuran završiti kao tradicionalno pečenje na američkoj trpezi.

U vreme nastanka pomenutog filma, u Srbiji se, 4. jula slavio Dan borca, dan kada je KPJ 1941. pozvala narod na ustanak protiv fašističkih okupatora. Drugi, tuđi praznici, tog datuma bili su u senci ovog našeg. Pošto više nema ovih naših praznika, sada je 4. jula centralni nacionalni događaj proslava Dana nezavisnosti Amerike. Ko izgubi svoje, slavi tuđe. Nekada su se toga dana u našoj zemlji dodeljivale nagrade i ordenje, a danas se najvećim priznanjem koje se može dobiti na taj dan smatra pozivnica na prijem u rezidenciji američkog ambasadora. Oni koji dobiju ove pozivnice smatraju se najvećim srećnicima. To je najviše priznanje. Dobar deo njih nekada bili su nosioci visokih odlikovanja koja su sada brižljivo sakrivena, a na njihovo mesto se za čuvanje i predaju potomstvu pothranjuju pozivnice za proslavu Dana nezavisnosti SAD-a.

Dugi redovi bili su prepoznatljivi u vremenima nestašica i racionalizaciie. Danas, beskrajno dugi redovi krase Užičku ulicu u vreme prijema u rezidenciji američkog ambasadora. Svi oni koji svuda ulaze ргеко reda, koji nikad ništa ne čekaju, koji su silni i osioni, ovde strpljivo i u dugom redu, čekaju da ih na poklonjenje primi stvarni šef Srbije, američki ambasador. Prethodnih godina, po najvećoj vrućini, gledali smo dične Srbe kako sa svojim sveže isfriziranim i nakinđurenim ženama čekaju svoj red. Znoje se, šminka curi, razliva se puder i svi samo boga mole da ne padne kiša. Po 4. julu planiraju se letovanja, prekidaju se službena putovanja. Danima se u mnogim kućama uvežbava i raspevava američka himna i držanj e ruke na grudima. Nekada se u Srbiji pevalo u horovima “Kola”, “Krsmanca”, “Obilića”, a danas se horsko pevanje “iz glasa” upražnjava uglavnom pevanjem američ-ke himne 4. jula, kao i prilikom raznih drugih stranih praznika.

Ovog 4. jula, biće ista slika kao i prethodnih godina, postavlja se samo pitanje ko će biti nova lica u ovim redovima, a ko će biti diskvalifikovan.

Neki preostali nosioci Partizanske spomenice 1941. okupiće se oko Kuće cveća. Ne shvatajući još uvek da je danas veće priznanjeod njihove Spomenice pozivnica za prijem u američkoj ambasadi 4. jula, a dobijena američka viza nekim našim biznismenima danas više vredi nego svojevremeno Orden narodnog heroja.

Ukoliko neko zaključi da ga ovo čekanje u redu podseća na nešto ćureće ili ćurkasto, na dobrom je putu. Nije ovde, naravno, reč o tome da se, ne daj bože, svi Srbi poistovećuju sa ćurkama koje stoje poslušno u redu za kvalifikacije za američku blagdansku trpezu. Nemaju svi nameru da tako završe ili da to uopšte smatraju posebnom čašću. Nemaju ni Amerikanci baš takvu nameru. Oni jednostavno slave svoj praznik, što je za poštovanje.

Ti dugi redovi, zapravo su redovi pravog političkog pomire-nja. Tu su svi, i politički pomireni i politički podobni. Nema potrebe za bilo kakvim deklaracijama. Pozivnica i stajanje u red nadoknađuju sve.

Duša današnje Srbije pretočila se u nešto što sve više liči na ćurku. Kusturičina leteća ćurka iz “Doma za vešanje” pretočila se u nešto prizemno. Od simbola slobodne i uzvišene duše, pretvorena je u puzeću ćureću dušu koja je samo, poput naduvanog ćurana/ćurke, spolja gizdava, i sve je gizdavija što je bednija i pokornija. Ćurka/ćuran na neki način postaje srpska sudbina, svojevrstan istorijski ishod. To je donela tran-zicija i globalizacija.

Srbija kao otadžbina ili kao domovina, ostajući bez Kosmeta, kao da je izgubila svoju specifičnu težinu, što je poput sile zemljine i istorijske teže vezivalo za stvarni i prepoznatljiv tok istorije. Nije to nikakva “nebeska Srbija”, nije to ni “Dubrovnik koji plovi” iz “Dubrovačke trilogije” Iva Vojnovića. Nije to ni “Dom za vešanje”. Srbija je danas, a bez Kosmeta i uparađenim redovima ćuraka, obešen dom koji visi. Obešena Srbija.

Srbija i kada je bila najpokorenija, nije bila toliko pokorna kao danas. Bilaje pokorena, ali nikada u svojoj istoriji nije bila tako sramno pokorna i nespremna da se bori za svoje dostojanstvo i državni interes. I nikada joj ćurke nisu služile kao uzor i primer za ugled. Danas se nekadašnji srpski “let u nebo” pretvorio u ćureći let. Samo za toliko postoji sposobnost i odvažnost.

Kad je današnjica ovako šareno ćureći sramna, možda se moraju potražiti ohrabrenja i nadahnuća u istoriji. Pošto se već ne možemo ogledati u bedi stvarnosti, moramo potražiti podsticaj u dubinama klasičnih dela.

Da, ipak, pokušamo: “Biti spreman, to je sve”, rekao bi Hamlet.