Savu slavi srpski knez Lazare/u Kruševcu, mjestu skrovitome./Svu gospodu za sofru sjedao,/svu gospodu i gospodičiće…”. Tako počinje opšte poznata narodna pesma “Kneževa večera”.

Vodili su se nekada sporovi o tome da li je ili nije bilo kneževe večere uoči boja na Kosovu, na Vidovdan 1389. godine. Kada generacije istraživača, istoričara i hroničara budu pisale o 2008, biće sasvim izvesno da te godine nije bilo ničega ni nalik Kneževoj večeri, a pogotovo ne onoga što bi podsećalo na Kosovski boj.

Danas slavu slave oni koji su na Vidovdan oteli predsednika Srbije Slobodana Miloševića i izručili ga dželatima u Hag. Slavu slave bez srpskog kneza. Doleću nam “dva vrana gavrana od Kosova polja širokoga” iz narodne pesme. “Leti gavran stara srpska ptica”, ali “nema kneza kom će vest da kaže”, kako je to ispevao Brana Crnčević, dorekavši se stihovima: “Moj gavrane padni mi u krilo/sve što imaš u graktaju kaži/nema kneza niti ga je bilo/ti uzalud srpskog kneza tražiš”.

Nema kneza, nema gospode ni gospodičića, ali ima sofre i obroka. Krka se u kantini. I, bogami, koga je zapalo da zasedne ili se primakne sofri dobro i alavo jede. A, na jelovniku imamo nezavisno Kosovo, Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Gorana Hadžića, vojvođanski separatizam uz proširivanje omnibus zakona, teritorijalnu autonomiju Mađara, pripajanje autonomne Preševske doline nezavisnoj državi Koso­vo, pristupanje NATO paktu, privatizaciju ili pljačku četrdeset preostalih društvenih preduzeća, dva-tri javna preduzeća za prodaju… A pre i posle jela, zalogaji se zalivaju omamljujućim evroatlanskim integracijama.

I kako sada za tom sofrom, i da ima kneza, pronaći ljude za zdravicu i napijanje po “starještvu”, “gospodstvu”, “milosti”, “ljepoti”, “visini” i “junaštvu”. Nema ni Toplice Milana, ni Kosančić Ivana, ni devet Jugovića, ni starog Jug Bogdana, a pogotovo nema Miloša Obilića. A, ko bi među današnjim likovima iz te kantine, Draganom Markovićem Palmom, Jovanom Krkobabićem, Nenadom Čankom, Sulejmanom Ugljaninom, Ištvanom Pastorem, Rizom Halimijem, uopšte i mogao da prepozna nekog nalik našim slavnim junacima. Nema čak ni “gospodstvenog” Vuka Brankovića. Upravo zbog tog gospodstva nemoguće je njegovo opšteprihvaćeno poređenje sa Vukom Draškovićem.

Za sofrom su sve sami Brankovići, kao da su klonirani. A, u Srbiji se kloniranje obavlja bez ikakvog medicinskog inžinjeringa, nekako samo od sebe, gotovo prirodno.

Kome onda uputiti ove stihove: “sjutra ćeš me izdat na Kosovu,/i odbjeći turskom car-Muratu”. To je potpuno deplasirano. Za ovom današnjom srpskom sofrom niko se neće naći uvređen ako mu se kaže da je izdajnik, “nevjera” i da će nekom “odbeći”. Odbegli ne mogu odbeći. Ovde se odlučnost, hrabrost, odvažnost i spremnost pokazuje “velikim ždranjem” na pomenutoj trpezi. Odbeglost od Srbije i Kosmeta danas je na ponos i diku.

Miloš Obilić je, odgovarajući na zdravicu kneza Lazara, rekao: “Sjutra jeste lijep Vidov danak,/viđećemo u polju Kosovu/ko je vjera, ko li je nevjera!”. Danas se na polju Kosovu ne dokazuje ništa. Sve što treba dokazivati dokazuje se velikim apetitom i gramzivošću za sofrom, kao i potpisivanjem raznih ultimatuma Briselske birokratije koja se skraćeno naziva EU. A, za obraćanje svim Brankovićima potrebna je višekratna upotreba svih radijskih i televizijskih frekvencija, a ne odgovor na zdravicu.

Mora se uvažiti i zebnja onih koji bi možda i pošli u neki boj, jer kada i pomisle ko bi mogla biti kosovka devojka, prođe ih svaka volja. Zamislite kako izgleda užas potencijalnih junaka koji bi dopali teških rana kada se prisete pesme “Kosovka devojka”: “Uranila Ko-sovka devojka,/uranila rano u nedelju, /u nedelju prije jarka sunca;/zasukala bijele rukave,/zasukala do bijelih lakata…”. I u liku Kosovke devojke ukaže im se Ivana Dulić Marković, Nataša Kandić, Sonja Biserko ili Vesna Pešić. Nema toga junaka koji ne bi ustuknuo i u Kosovki devojci ne bi prepoznao one oficire Vermahta koji sa pištoljem likvidiraju sve ranjenike koji posle bitke ili streljanja daju bilo kakve znake života. Kosovka devojka i “bijeli lakat” pretvaraju se u prikaze smrti.

Neka nam kao uteha posluži znameniti aforizam da smo “svi mi potomci dezertera iz 1389. godine”. Za sofrom su sada okupljeni samo Brankovići. Vidovdanskom vladom slave Vidovdan. Na njenom čelu možda bude i neki naš, onako evropski, gej. Ili bar neki biseksualac. Kad mogu Pariz i London, što ne može Srbija. Da mi iskoračimo u modernost i pokažemo da i mi “konja za trku imamo”. Te mi bitke danas bijemo. Kao da je to lako i kao da to nije podvig. Tu se treba dokazivati, a ne na Kosovu ravnom.

Dobro je što za takvom sofrom nema zdravica i nazdravljanja. Bila bi to bruka i sramota doveka. Ovako, čuje se samo žamor i mljackanje.

Možda se, ipak, među onima koji ovo gledaju i prepoznaju, nalaze i potomci Miloša Obilića.