Reč je naravno o Srbima i Srbiji. Neko bi rekao da bi u naslovu trebalo da stoji: “Kao guske u magli”. No, taj neko, ko god to bio, pogrešio bi. Jer, kada se govori o današnjim Srbima, Srbiji i guskama, nema mesta za ono “kao”.

Guske su spasile Rim. Kada su istinski Gali (a ne lažni Iliri kao u slučaju Srbije) opkolili Rim spremajući se za noćni napad, Junonine svete guske zagaktale su. Svete guske tako su upozorile (probudile) Rimljane i tim činom spasle Rim od uništenja. Psi i petlovi ćutali su i spavali. Kasnije su Rimljani običavali da osuđene na smrt bacaju sa Tarapejske stene (ili u Tibar) vezujući ih u vreće zajedno sa psom ili petlom, kao simbolima izdaje i lenjosti. Junonine svete guske Rimljani nisu iznosili na trpezu.

Rimske svete guske samo su početak ove priče. Guske su bitan motiv ciganske kulture, to je razlog zbog kojeg im Kusturica u svojim filmovima pridaje umetnički veličanstveno i mitsko značenje. Cigani su po predanju došli iz Indije jašući na gusci. Nije Kusturica jedini koji je to primetio, i Saša Petrović u svom kultnom filmu “Skupljači perja” na motivima gusaka temelji istorijske scene srpskog filma. U bajci “Čarobni pasulj” pojavljuje se zlatna guska. Slovensko vrhovno božanstvo bila je guska plemenitog porekla - dvoglavi ždral.

Na sreću (ili nesreću) Srbiju dosada nisu spasavale guske. Bilo je ljudi. Sa guskama je u Srbiji i danas kao i ranije sve u redu, one uporno gaču. Upozoravaju Srbiju na neprijatelje koji su je okupirali i raskomadali. Sve se razleže od gakanja i upozorenja o Kosmetu kao NATO državi koja se nesmetano i uz pomoć Evrope i ćutanja vlasti u Srbiji uspostavlja na teritoriji srpske države. Guske gaču, ali nema ko da ih čuje i posluša. Borbeni su gusani, ali Srbi nisu. Srbi kao potomci onih koji su ratovali za Kosovo, sada nema-ju spremenosti i hrabrosti da održe ni skupštinsku raspravu o EULEKS-u i pismu Ban Ki Muna. Ne dozvoljavaju to Palma Krkobabić i skupštinske službe. Zaludu Skupštini Srbije 250 verifikovanih poslanika sa mandatima dobijenim od naroda. Srbija razroko i mirno gleda, jednim okom na Hag, gde se sudi onima koji su branili Kosovo, a drugim kako joj se to isto Kosovo otima. Gleda i ni da pisne. Sednici Saveta bezbednosti UN-a bez skupštinske odluke niko iz Srbije legitimno ne može da pristupi, pa tako ni da zastupa njene interese. Postavlja se pitanje da li će onda to i zašto raditi Rusija ili Kina kada se tamo suštinski bude menjala Rezolucija 1244 i legalizovala druga albanska država na teritoriji Srbije.

Nikada se u svojoj dosadašnjoj istoriji Srbi nisu ponašali kao danas. Nikada, baš nikada nije bilo ovakve nacionalne neodgovornosti i nikada toliko nebrige za nacionalne i državne interese. Nikada nije bilo ovako ugodne prepuštenosti, ovakvog dobrovolj-nog zatiranja bilo kakvog otpora. Srbija je recimo bila nesretna i posramljena kada je posle Berlinskog kongresa morala pristati na neku vrstu medunarodne kontrole nad teritorijom na koju je osnovano polagala pravo. Tada je Austrougarska na tim teritorijama bila neka vrsta današnjeg KFOR-a i UNMIK-a, sa ulogom medunarodnog staratelja. Kada je Austrougarska 1908. izvršila aneksiju BiH, koja po mnogo čemu podseća na današnju nasilnu secesiju Kosmeta, Srbija je bila spremna da zarati. Tada se Srbija jedva uzdržala, podnela je sankcije i u narednim godinama izborila se za svoja neprikosnovena prava i slobodu svog naroda.

Današnja Srbija nije ni nalik nekadašnjoj. Danas Srbija rasko-moćeno diže ruke od sebe dokazujući još jednom svoje potpu-no opadanje: brblja o Evropi, kljuka se evropejskom mitomanijom, služi božanstvima tranzicije, obmanjuje i samoobmanjuje, pristaje na sve i svašta, a ni za šta. Čini se da je oguglala na sve. U takvoj Srbiji jasno je da su političke stranke samo firme ćerke i ispostave nekog biznisa u kojem nema mesta jedino za političke, državne i nacionalne interese Srbije. Niko nikad nije bio toliko nakljukan tranzicionim izmetom i talogom kao Srbi danas, i niko nije toliko uživao u tom kljukanju.

Umesto kljukanja gusaka koje je zabranjeno, kljukanje Srba ovim bedastoćama, poželjno je. Tako nakljukani ne predstav-ljamo nikom i nikakav problem, konačno mogu da nam rade šta im je volja. Zato su Srbi danas, tako nakljukani, izgubljeni kao guske u magli.

Svet sprovodeći najgore antisrpske naume uopšte ne zazire od Srba, ali zna da gusani mogu biti veoma agresivni i opasni. Zato je, da bi se predupredila svaka opasnost, zabranjeno tradicionalno naterivanje gusana u Mokrinu. Srbija je ostala bez poslednje linije odbrane. Kada već ne može gaganje gusaka, borbe gusana mogle su možda podići borbenost Srba.
I tako dok čerupaju ovako nakljukane i izgubljene Srbe svuda oko nas sve više spušta se magla. Čerupanje izgleda prija Srbima. A kada se jednom magla podigne i razide ove guske pomisliće da je njihovim problemima došao kraj. Naime, poverovaće: očerupane smo, bez perja i dostojanstva, ali žive i nakljukane. Ali, ni tada neće shvatiti da su tovljene zbog guščijih pašteta koje će se od njih praviti. U poslednjem i smrtnom času ostaće za utehu jedino nada da će nekom zalogaji ove paštete, baš kao “velja kruška” u grlo zapasti.