Preti nam istrebljenje
Broj 15 | Piše: Biljana Živković • 08. Jun 2008
Uvaženi srpski intelektualac, filozof i sociolog, profesor dr Svetozar Livada govori za “Pečat” o beznadežnom položaju srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj
Da li Srbi u Hrvatskoj mogu da se osećaju kao punopravni članovi društva?
Rat koji je prohujao na području Hrvatske odneo je mnogo srpskih žrtava, ostavio iza sebe na desetine hiljada spaljenih kuća, domova, škola, crkava i nacionalnih institucija. Mogućnosti za povratak proteranih nisu realne. Nažalost, kako sada stvari stoje, u susednoj Hrvatskoj, koja slovi za demokratsku, proevrop-sku državu u kojoj se “poštivaju” prava čoveka, za Srbe nema života. Njihova imovina uništena je ili spaljena, a srpska sela podsećaju na groblja. Nad srpskim stanovništvom sprovodi se svojevrstan “kulturni genocid” i to krajnje perfidno, latentno, sve dok se srpski živalj ne svede na ispod tri odsto celokupnog stanovništva Hrvatske. Uostalom, to je Hrvatima u amanet ostavio Franjo Tuđman. Zva-nična hrvatska politika ni za pedalj ne odstupa od svog cilja.
Na osnovu ovih vaših red proizilazi da pripadnici srpskog naroda nisu nikada bili u gorem položaju u Hrvatskoj?
Nikada u istoriji Srbi nisu bili u gorem položaju u Hrvatskoj, čak ni za vreme Turaka, jer su tada bili organizovani u otporu predziđa hrišćanstva. Nisu u gorem položaju bili ni u Drugom svet-skom ratu, jer su se suprostavili genocidu i u antifašističku koaliciju stupili kao civilozovani svet. Dva mehanička
…
Više u novom broju magazina “Pečat”
Krajem prošle godine pronasao sam tetku koja je u toku II svetskog rata kao ratno siroče iz Bosne presla u Srbiju. Ustvari njenog oca su 1942 godine ubile ustaše ispred kuće a majka sa četvoro dece je prešla u Srbiju i bila po domovima za ratnu siročad.
Tada mi je tetka pokazala sliku njenog rođenog ujaka koji je bio mlad oficir i koji je poginuo u toku rata. Svi su se školovali i postali ugledni ljudi.
Otac moje tetke i majka od moje majke su rođena braća.
Moj pokojni otac kao beba proveo je rat na relaciji Bosna -Srbija, baba je pričala da je više puta prelazila Drinu čamcem. Čak je ispričala da su jednom ustaše trebale da ih pobiju i da ih je spasio jedan ustaša kako bi baba rekla Rvat (Hrvat).
Imala je baba sreće jer je njena majka rođena u Srbiji pa je bila kod svojih ujaka. Ustvari i baba je rođena u Srbiji. Njen otac a moj pradeda nije se vraćao iz I svetskog rata. Moja prababa se preuda u Bosnu. Kada se rat završio pradeda došao živ. Tražio da mu se vrate supruga i deca, nije se vratila.
Pradeda se ponovo oženi. Imao je još dece. Jedna tetka se uda za šumara koji je radio u Bosni. Tu moju tetku ubiše ustaše 1992 godine. Ubiše oni i moju majku, ubiše celo moje selo.
Moja tetka sa početka priče je sad demokrata. Džaba što njene demokrate isporučuju Srbe u Hag. Te iste Srbe čiji su očevi pobiveni u II svetskom ratu, čija su deca pobivena u ovom ratu.
I tako mi živimo i neznamo ni ko smo i ni šta smo.
Treba da se odreknemo svojih pradedova , dedova , roditelja, svih tih mladih ljudi koji poginuše…
Radeći često sam bio u društvu ljudi koji žive i rade u Evropi. Nit su lepši od nas , nit su pametnij, nit bolje žive.
Što bi moja tašta rekla pa mi smo već u Evropi.
Nemački studenti ne znaju engleski, a naša deca znaju i engleski i francuski. Učili su i ruski.
Ko su bolji Srbi, ovi novi evropejci ili obični Srbi koji bi samo da rade…