Nedavno, na sahrani starog koloniste u Vojvodini, iedan moj bratstvenik je po starom običaju lelecuci za pokojnikom “pozdravljao na onom svetu svoje rođake i znamenite Srbe. I tako je stigao i do pozdrava” vojvodi Marku Miljanovu, piscu Primcra čojstva Hunaštva” otprilike rekavši sledece: Pozdravi mi vojvodu Marka i reci mu da svi imamo automobile, da gledamo na televiziji šta se svakoga trena dešava u Americi, da na nebu ima više satelita nego zvezda, da su se ljudi popeli na mesec i šetali po njemu… I sve će ti to vojvoda Marko verovati. Ali kada mu budeš rekao ko vlada Srbijom, to ti, bogami, vojvoda Marko neće i ne može verovati!”. Niko nije krio zadovoljstvo zbog ovog govora, ali neko je ipak priupitao govornika: “Da se nisi Puniša malo prepao, pa ne po-menu nijedno ime”. Usledio je spreman odgovor: “Ko bi nabrojao svu tu silu partija i vođa a da se o nekog ne ogreši. Sve junak do junaka. Da pomenem Mlađana Dinkića, a zaboravim Palmu; da pomenem Čanka, a preskočim dičnoga Kostreša; moglo bi mi se desiti da zaboravim Olivera Dulića i Rezu Haljiljija a pomenem Munira Poturaka i Đelića; da ne kažem kolika bi greška bila da ne pomenem britke sablje Ištvana Pastora i Jovana Kr-kobabića, a istaknem Vuka Draškovića; ili da izostavim Goricu Mojović a pomenem Ivanu Dulić…

Ako bi nekog i preskočio, na toga k’o da bi prst uperio”. Ovaj razgovor delovao je kao otrežnjenje. Naime, u Srbiji je široko raspostranjena teza o ukrupnjavanju političke scene. I izgleda tako dok traju izbori, jer postoje izborne liste. Međutim, posle izbora nastupa faza podele plena, dodele poslaničkih mandata i otrežnjenja. Tako dogovor o Vladi, o kojoj se trenutno javno pregovara, podrazumeva najednom šest partija: SRS, DSS-NS, SPS, PUPS, JS. Ali ključ je u rukama JS i Dragana Markovića Palme koji ima tri mandata. Sa druge strane, vladu može da formira i jedanaest stranaka; DS, G17 plus, SPO, SDP, LSV, SPS, PUPS, JS, kojima bi se priključile i manjinske stranke (Mađara, Bošnjaka i Albanaca). Njima bi trebalo dodati i dvanaestog partnera, LDP Čede Jovanovića. Dakle, u ovom slučaju kontrolni paket kojim se ruši vlada pose-duje nekoliko strančica koje na izborima nismo ni videli. Rečju, sudbina Srbije nije u rukama ni Tomislava Nikolića ni Borisa Tadića, niti je u rukama Vojislava Koštunice, mada oni raspolažu sa ukupno 173 mandata, dakle imaju dvotrećinsku veonu u Skupštini Srbije.

Da neki od njih nisu bili velikodušni ili prepadnuti imali bi i dvadesetak poslanika više, a neke stranke (SPO, G17, LSV) sišle bi sa političke scene zauvek, i to na sreću Srbije. Naravno, postoji i izražena sklonost nekih političara da budu predsednici svih stranaka ili bar što većeg broja stranaka, ali za samu suštinu to sada nije važno. Važno je da je zbog ovako neodgovornog ponašanja politička scena Srbije danas postala pravi vašar učena i primitivnog šepu-renja svih mogućih političkih liliputanaca, moralnih patuljaka i vulgarnih šićardžijabez ikakvih uverenja ili principa. Sećanje na prljavu izbornu kampanju pretvorilo se u najlepšu bajku kada smo se suočili sa postizbornom Srbijom. Ispod skuta tzv. velikih stranaka izmileli su razni gmazovi i likovi, koji baš kao da su sišli s Bošovih ili Brojgelovih slika. Dokoni zgubidani i slučajni ljudi postaše važni da važniji ne mogu biti. Zivkaju ih i dodvoravaju im se sa svih strana. Otvoriše oni ogroman prostor za brutalno mešanje stranog faktora. Odjednom, evo ih u ambasadama velikih sila, dočekuju ih i ispraćaju, svrstavaju ih i razvrstavaju u prihvatljive i neprihvatljive. Ni sami ne veruju šta ih je snašlo. Pitaju ih šta misle, a znaju da ne misle ništa i slušaju “pažljivo”. Svi mi u Srbiji, za razliku od njih, znamo da su oni odavno opisani u pesmi Dobriše Cesarića o “maloj voćki posle kiše, koja je puna kapi pa se njise i blješti suncem obasjana, čudesna raskoš njenih grana”. Ali, ako sunce malko zađe “nestaće sve te čarolije”, i ona će, bas kao i naši politički liliputanci kada budu obrukali Srbiju, a nešto ućare za sebe, “postati kao prvo, obično malo jadno drvo”. Srbija je u lošim rukama, ona više legitimno ne odlučuje sama staje za nju prihvatljivo ili neprihvatljivo, dobro ili loše. Tadić, Nikolić i Koštunica odgovorni su za ovakvu situaciju. Najjači su uvek krivi. Lele i kuku mog bratstvenika sa početka ovog teksta bila je opravdana i osnovana opomena najodgovornijim političarima Srbije i njihovoj nesposobnosti da se suoče sa svojim odgovornostima i vrate Srbiju samoj sebi. Samo tako oni će zaslužiti da im se pomene ime, zajedno sa imenima ne samo Marka Miljanova, već i drugih srpskih državnika. Kako danas stvari stoje, ogromna većina naših političara pronašla je sebe u poskočici “Op žica, žica, žica drma mi se kabanica” čije je izvođenje, u trenutku kada je Srbija na izdisaju, krajnje neprikladno. I Kako god, danas je Srbija, a ne Kosovo, država nadgledane nezavisnosti. 1 Kada 15. juna bude proglašen ustav “države” Kosovo, to će svima biti jasno. Ne bi me začudilo da se taj datum proglasi Danom evropske Srbije, i da se tada izabere i vlada u nadgledanoj nezavisnoj Srbiji. Pa da lele i kuku postane lele i kuku doveka.