Zbivanja 1968. izbacila su u središte pažnje tri aktera – Rudija Dučkea, jezuitski doslednog u svojim opredeljenjima, te Jošku Fišera i Danijela Kon Bendita, politički prilagodljive i prevrtljive ličnosti

Svaka revolucija imala je svoje junake i simbole, pa i ona studentska iz 68, koja je i sama postala svojevrstan simbol. Kada je reč o razuđenom pokretu mladih u Zapadnoj Nemačkoj, koji nije bio tako eruptivan kao ”majska revolucija” u Parizu, ali ni tako kratkotrajan, to je, nesporno i pre svih, Rudi Dučke. Ili, punim imenom, Alfred Vili Rudi Dučke. Harizmatični i, u isto vreme, tragični lider revolucije koji je, kao niko pre njega, oštro podelio Nemce: za jedne, njegove sledbenike, bio je ”ikona” i idol”, za druge, koji će mu i doći glave (jedan fanatik će u njega, nasred ulice u Berlinu, ispaliti tri hica), ”hulja” i ”državni neprijatelj broj jedan”.

Dučke je bio čovek barikada, vatreni govornik, neprikosnoveni vođa, ali i ideolog i teoretičar (doktorirao je na Đerđu Lukaču) koji je o revoluciji kao fenomenu razmišljao u njenim svetskim razmerama. Dučkeu ćemo, za ovu priliku, dodati još dve ličnosti, drugačijeg sklopa i formata, koje će se od njega posebno razlikovati u jednom: dok je Dučke bio revolucionar iz ”jednog dela”, gotovo jezuitski dosledan svojim nazorima i opredeljenjima, njih dvojicu će odlikovati politička prilagodljivost i prevrtljivost, u kojoj će, sa istom strašću i energijom, zastupati i braniti ono što su, koliko juče, napadali …

…

više u novom broju magazina “Pečat”