Slobodan Vladušić, književni kritičar i prozaista, član Ninovog žirija za roman godine, autor brojnih polemičkih osvrta na pojave savremene književne, ali i šire kulturne scene, u razgovoru za “Pečat” iznosi svoje stavove o društvenoj i estetskoj funkciji književnosti, kao i aktuelnoj kulturnoj politici

 Postoje li u savremenoj srpskoj literaturi tragovi o ovdašnjem velikom istorijskom prolomu, o ratovima i raspadu zemlje?

Nedavno sam razgovarao sa svojim kolegom, koji je, inače, i sam član jednog književnog žirija, i on mi je slično pitanje postavio na sledeći način: kako to da se većina dela savremene srpske prozne produkcije ne dešava u Srbiji, već negde izvan ove zemlje? To je interesantno pitanje, tim pre što neka od tih dela predstavljaju vrh savremene srpske proze u nekoliko proteklih godina. Po mom mišljenju, u pitanju su sledeći razlozi. Prvi je književni – pripovedač je, između ostalog, i onaj koji donosi i priče iz daljine. Dakle, otići negde da bi se po povratku pripovedalo jeste nešto sasvim legitimno. Drugi razlog je banalan, ali zbog toga ne manje brutalan: nas drže u jednom surovom, užasnom getu. Izvući se na trenutak iz njega već je svojevrsni događaj, da ne kažem incident. Treći razlog je promenjena uloga književnosti: kada je Crnjanski tvrdio da je pisanje fiziološki čin, a štampanje javni, mislio je da književnost ima neku ulogu u javnom životu. Kakvu, o tome se može razgovarati. Ja bih rekao da pisac mora da bude odgovoran.

Danas, međutim, i značenje pojma „odgovornost”, postaje tema za preispitivanje. Biti pisac i biti odgovoran kao pisac, a ne kao neki papaga…

…

više u novom broju magazina “Pečat”