Razgovor sa Momirom Lazićem vođen je povodom nagrade Akademije “Ivo Andrić” koju je naš poznati pesnik i prozni pisac, osnivač mnogih značajnih glasila, izdavač i antologičar dobio za životno delo

Nagrada za životno delo povod je i za intimna preispitivanja i svođenja računa. Kako iz ove perspektive ocenjujete sopstvenu četrdesetogodišnju delatnost u javnom životu?

Ako posmatram ono što sam činio u poslednjih četrdeset godina, ne bih voleo da je išta bivalo drugačije, posebno u smislu beskompromisnog, opredeljenog i borbenog istupanja. Žao mi je što nisam bio još agresivniji, oštriji i što neke ljude nisam micao sa mesta sa kojih su upropašćavali kulturu, prosvetu i sve druge, za opstanak nacije vitalno važne delatnosti. Iako me nazivaju „ultranacionalistom”, nisam takav, jer u dubini duše, u svakom teškom trenutku, i u svakom čoveku, pokušao sam da nađem nešto dobro i da mu, iz tog dobra, dam šansu. Kod mnogih sam se prevario, jer su oni, pre svega, izdali sebe, a meni nisu dali mogućnost da im pomognem da postanu ljudi. Oni su i danas prisutni u političkoj, kulturnoj, ekonomskoj, ali ono što je najstrašnije, i u prosvetno- pedagoškoj oblasti života. I čine ogromnu, teško popravljivu, tragičnu štetu.

Govorite i pišete ne hajući za „verbalnu odmerenost”. Međutim, postoje mišljenja da su u Srbiji danas „odmerenost i takt” često samo maska i izgovor za oportunizam,  kalkulisanje i kukavičluk.   

Kada čovek veruje u ljubav, u Hrista, onda nema kalkulisanja u životu, nema pristanka na  kukavičluk. Velika iskušenja jesu pitanje časti, poštenja i hrabrosti, jer onaj ko nije prošao kroz šake smrti, prebijanja u zatvoru, linčovanja - on ne može sa mnom razgovarati o stradanju. Preležao sam nekoliko smrti, i to je presudno uticalo na moj odnos prema životu. Ja ne razmišljam šta ću obući, da li ću imati šta da jedem, koliko ću prema ljudima stvarati odnose koji će ih činiti boljima - ja sada razmišljam o ludilu u narednih 15 ili 20 godina, u kojem su Srbija i srpski narod predodređeni za krvavi odstrel. Godine 1990. objavio sam knjigu „Pakleni plan Amerike”, u kojoj sam, još tada, najavio bombardovanje Beograda, ali i ovo što se trenutno dešava na Kosovu i Metohiji. Ljudi su mi se tad smejali. I  sada, upozoravam da nismo daleko od pećina u kojima su se nekad od progona i pogroma skrivali valandski starci.

Objavili ste 22 knjige, koje su prevođene na 15 jezika. Međutim, poznati ste i po tome što ste 1990. usred Hrvatske osnovali politički časopis „Zbilja”.

„Zbilju” sam pokrenuo 1990. u Karlovcu. Bio je to prvi srpski politički list koji se pojavio u Hrvatskoj posle 123 godine. I to na ćirilici. Prvi broj štampan je u tiražu od 70.000 primeraka! Tada sam imao cilj da u listu okupim svu srpsku pamet, kako u Hrvatskoj, tako i u matici i ostaloj dijaspori. Odziv na saradnju bio je impresivan. Prvi se odazvao moj prijatelj Vojislav Šešelj, zatim Matija Bećković, Desanka Maksimović, Mika Antić i mnogi drugi. “Zbilja” je inače odjeknula u Hrvatskoj kao atomska bomba. Dok su je plenili u Zagrebu, čitana je u Dubrovniku, kad su je spaljivali u Dubrovniku -čitana je u Virovitici. Nikada hrvatska policija nije mogla da joj uđe u trag i predvidi gde će se pojaviti. Ponosan sam na to glasilo koje je prešlo dug put - od Karlovca, preko Knina, do Beograda - i evo punih 18 godina  „opslužuje” srpsku nacionalnu misao. Kako u Srbiji, tako i među Srbima u Evropi, Australiji, Americi, Kanadi, Rusiji i mnogim drugim zemljama sveta.

…

više u novom broju magazina “Pečat”