Urednik u izdavačkoj kući “Dereta”, književnik i kritičar Petar Arbutina govori za “Pečat” o razlozima nestanka živog dijaloga između srpske literature i nacionalne i političke istorije

Živ dijalog sa nacionalnom i politickom istorijom jasno obeležava srpsku književnost tokom dva minula veka. Uz ideološki diskurs, prisustvo istorija jeste ona „crvena” linija koja se, još od 19. veka, kontinuirano i sudbinski provlaci kroz književno stvaralaštvo na srpskom jeziku. Šta se to dogodilo i odlucilo da se u trenutku kada se istorija na ovom tlu neuporedivo ubrzala i „zgusnula”, nacionalna literatura i život – mimoiu!? Postavlja se pitanje kako o relevantnim i sudbinskim temama i dogaajima pisati, kada se u „fondiranu i stipendiranu”, te od kulturnog establišmenta brižljivo usmeravanu književnost, uselio duh oportunizma, koji dobro razume da nezgodna pitanja ne treba ni postavljati. O svojevrsnom autizmu savremene srpske književnosti, za „Pecat” govori književnik, kriticar i urednik u izdavackoj kuci ”Dereta” Petar Arbutina.

Pronalazite li u savremenoj srpskoj literaturi trag(ove) o ovdašnjem velikom istorijskom prelomu, o ratovima i raspadu zemlje?

Postoje, naravno, ti tragovi. Problem je u tome što se knjige u kojima su ti tragovi zabeleženi – ne vide; kriticari se plaše da pišu o njima da im ne bi zalepili etiketu ”antihaškog lobija”, ”ratnih huškaca”, ”nacionalista”. I to nije problem dominantne estetike, vec pomerene i porozne (pseudo)etike, koja ne dozvoljava nijedno drugo mišljenje osim ideološki dominantnog. Taj takozvani ”hegelijanski ujed” na najbolji nacin nam govori da se u intelektualnom ketmanstvu ništa nije promenilo. Izvan vlasti se ne može biti, mrvice sa Neronove trpeze još uvek su slatke i, kako izgleda, dovoljne. U Sloveniji i Hrvatskoj stvar…

…

više u novom broju magazina “Pečat”