TRN U OKU NAJBLJA JE LUPA
Broj 2 | Piše: Milorad Vučelić • 29. Februar 2008
Stari novinarski zakoni da «novinar treba da služi istini» i da su «činjenice neprikosnovene a komentar slobodan» odavno su ozbiljno narušeni. Manipulacija, koja je često u samoj prirodi medija, i koja ne mora biti zloćudna prerasla je u propagandu, satanizaciju ljudi i naroda, medijski rat i slično. Uglavnom je nepoznato da se putem medija satanizuje vlastiti narod i da se protiv njega vodi medijski rat. Svuda osim u Srbiji.
Obično se u propagandi i medijskom ratu polazi od nekog bitnog događaja ili dominantnog dešavanja, pa se onda u njega ugrađuje nešto što bi se možda moglo dogoditi. Srpski narod je stvarnu situaciju bombardovanja Sarajeva skupo platio već čuvenim slučajevima masakra u ulici Vase Miskina i Markalama. Istina je potpuno zanemarena, Srbi su odmah okrivljeni i presuda je sprovedena putem glavnih svetskih medija. Uzalud je bilo to što Srbi za te događaje nisu bili odgovorni, usledile su sankcije Srbiji, a Srbi u Republici Srpskoj bombardovani su. Po zakonima propagande, događaj je smešten u dominantan okvir dešavanja i postojala je bar teorijska mogućnost da se odigra. Slično je bilo i sa Račkom na Kosmetu.
U Srbiji se poslednjih dana dogodilo nešto sasvim novo i nepoznato u istoriji propagande i medijskog ratovanja. Najmanje je važno to što je to bilo primenjeno protiv sopstvenog naroda. Na to da je kolona na čelu sa B 92 antisrpska već smo navikli. Samoproglašenjem Kosova «državom» učinjena je brutalna secesija i teritorijalno i duhovno komadanje Srbije. To za B92 na čelu medijske kolone nije najvažniji događaj.
Takav čin nasilja koji udara na same temelje međunarodnog pravnog poretka i narušava sve njegove bitne dokumente, konvencije i samu Povelju Ujedinjenih nacija, za pomenutu medijsku kolonu - nije događaj. Priznanje ovog nasilnog čina od strane SAD i EU takođe nije događaj. Eskalacija nasilja u pri kojem se administrativne granice Pokrajine Kosmeta pretvaraju u državne granice - nije događaj.Eliminisanje ovlašćenja UNMIK-a i KFORA i Rezolucije 1244. Saveta bezbednosti - nije događaj. Nasilno preuzimanje svih ovlašćenja od strane EU i NATO - nije događaj. Faktička i nasilna okupacija dela teritorije države Srbije - nije događaj. Međunarodno zaoštravanje zbog ovog nasilja i okupacije - nije događaj.
Burna i prkosna reakcija srpskog naroda, studenata, naroda Republike Srpske, naroda Crne Gore, srpske dijaspore - nije događaj. Veličanstveni miting u Beogradu pod geslom «Kosovo je Srbija» - nije događaj.
Stvarnost je amputirana. Nema više dominantnog konteksta i realnog dešavanja. Ulazi se u dirigovani svet «Velikog brata». Ne važi više nijedan zakon propagande i manipulacije. Raskid sa stvarnošću potpun je. Kreće se u pohod protiv stvarnosti i mimo stvarnosti.
Medijska kolona na čelu sa B92 željna je krvi,ali kada nje nema dovoljna je onda - patika! Slupanih izloga i ambasada. Slika koje se često ponavljaju u Parizu, Evijanu, Ženevi, Bremenu, Sijetlu, Đenovi. I niko ne kaže da su to loše poruke Francuske, Švajcarske, Nemačke, Italije… Potpuno izvan svega bitnog prati se incident i samo incident. Da pojasnim, da je B92 izveštavao iz Nju Orleansa 2005. svet i Amerika ne bi uopšte znali za uragan «Katrina» koji je zbrisao ovaj grad, nego bi samo slušali i gledali primere silovanja i provala. A možda ni toga ne bi bilo jer za ove medijske «profesionalce» to Amerikanci nikada ne bi uradili.
Sve bitno je, dakle, sklonjeno u sferu nedogođenog - dogodili su se samo ispadi izgrednika koji treba da pokažu pravu prirodu ljudi ove zemlje. Sve drugo je kao sekirom odsečeno i sklonjeno. U čitav taj besprimeran poduhvat uključuju se razni aktivisti «druge Srbije», navodni stručnjaci koji su već dugo prijatno upregnuti u ova kola.
Ovakvim postupcima medijska kolona na čelu sa B92 zarila nam je trn u oko. Ali to je ona vrsta trna koji je najbolja lupa, kako bi rekao Teodor Adorno. Kroz tu lupu jasno se može očiti da je sve što se dešavalo bilo dobro organizovano. Počelo se sa apelima da se «razumno ponašamo» nekih političara i to onda kada se niko nije ponašao nerazumno. Nakon toga se organizovalo nerazumno ponašanje, da bi ovi političari bili u pravu, a onda se ova medijska kolona bacila na patike, ne bi li ono što se dešava na Kosmetu bacili u nepostojeće.
Ali uzalud, »Kosovo je Srbija». To se ne može ni poništiti ni narodu ogaditi.
OSTAVIMO NEBESKU SRBIJU BOGU!
RAT SE DOBIJA, A MIR SE KUPUJE!
”Ne želim da se kroz kandidaturu predstavim samo kao političar, već i kao čovek” – prečesto smo to slušali i gledali tokom proteklih političkih pogroma na našim malim i velikim prozorima u svet.
Ve’ina je nastavljala - ’’Ne želim da budem deo Srbije i Srpskog naroda dok rade pogrešno. Ubijaju, i ono malo života ostalog u nama, i oni to zovu potrebom za mirom, prosperitetom i jedinim pravim blagostanjem’’.
Ili - ’’Ova generacija ne može da dopusti da se nastavi život u zidovima, koje nam upravo svi oni zidaju, jer iza ovih zidova može da nam se pomogne da ponovo budemo deo čovečanstva’’.
Imamo samo jednu priliku. Želeo bih da vam se obratim, kratko, o nasilju u Srbiji. Žrtve tog nasilja su bogati i siromašni, mladi i stari, slavni i nepoznati, muškarci i žene.
’’Najvažnije je da su ljudi voljeni i potrebni. Nije važno gde žive i šta rade. Ne sme da pate zbog bezosećajnog čina krvoprolića i svakojakog drugog maltretiranja. A ono se, ipak, nastavlja u ovoj našoj Srbiji. Trebalo bi vratiti ravnotežu. I kada jedan čovek u Srbiji ubije ili izmaltretira drugog - nebitno je da li je u ime zakona, hladnokrvno ili iz strasti u nasilju ili odgovaranjem na nasilje. Kad god to činimo cela nacija je degradirana’’.
’’Konstantno tolerišemo porast nasilja koje ignoriše našu humanost i naše pravo na život. Često smo potlačeni silom. Prečesto opravdavamo one koji bi sami gradili živote na smrskanim snovima drugih ljudi’’.
’’Jasno je da nasilje donosi nasilje. Potiskivanje donosi pucanje i samo čišćenje celog društva može da ukloni tu bolest iz naših duša’’.
Kada smo uspeli da naučimo čoveka da mrzi i da se boji svog brata, možemo li ga naučiti da nije manji čovek zbog svoje boje, svojih verovanja ili politike koju predstavlja? Kada jednom uspete da naučite one koji su različiti od vas da ugrožavaju vašu slobodu, vaš posao ili vaš dom ili porodicu, onda ćete ih yasigurno moći naučiti i da se suoče sa drugima.
Na kraju naučimo da na braću gledamo kao na komšije - vanzemaljce sa kojima delimo grad, ali ne i zajednicu. Kao na ljude koji nas ograničavaju u zajedničkoj ulici, ali ne i u zajedničkom trudu.
Naučili smo da delimo, jedino, zajednički strah. Samo u zajedničkoj želji povlačimo se jedni od drugih. Samo u zajedničkom impulsu protivimo se silom.
’’Naši životi su kratki. Ono što treba da se uradi je veliko’’!
’’Ne možemo to učiniti Programom ili Rezolucijom, ovakvim ili onakvim glasanjem na izborima. Ali možemo da upamtimo, vremenom da su oni koji žive sa nama naša braća. Da sa nama dele isti kratki trenutak života. Da ne traže ništa sem da žive svoje živote u svrsi i sreći sa zadovoljstvom i ispunjenošću da to mogu’’.
’’Ta veza zajedničke sudbine i ciljeva može da počne da nas u nečemu uči. Možemo bar da naučimo da s vremena na vreme pogledamo i u na naše saputnike, i da se potrudimo više da u našim srcima postanemo braća i sunarodnici ponovo’’.